У забавишту сам брзо научио да не ваља да верујеш свему што чујеш. Не постоји никакав Листон Клеј, то су бре двојица. Сони Листон и Касијус Клеј, некакви боксери које ће за неко вече да гледају сви. Који имају телевизор.
Не знам да ли је то био први сателитски пренос у историји или негде другде, или само први који је и до нас стигао јер је најзад неко добро нанишанио ону тањирачу од антене, свеједно. Отварало се нешто ново, могли смо први пут (ко је имао телевизор) да видимо шта се догађа на другом крају Земље (немојте ми објашњавати како то лопта има крајеве).
Не знам ко су Торнада (који су се код нас, наравно, звали Торнадоси) и није ни битно. Овај снимак, у мојој личној хронологији, је био тренутак кад се тај рани инструментални рок одвојио од музике за (бивши, плагирани, какав било) каубојац и нашао нову њиву ново поље где ће да нађе изговор да се баци у експериментисање.
Како је већ у та времена био обичај, није свако морао да свира своје, нити се појава кад неко свира туђе звала покривачком верзијом (cover version), јер то свирање туђе музике је био вишевековни обичај, који тада још није био заборављен. Класичари то раде и дан данас, ретко који симфонијски оркестар има свог композитора, а и ако има, не верујем да изводе само његове ствари. Тако се и ова песма, “Телстар” (како се звао тај сателит преко ког су кренули ти међуконтинентални преноси) ускоро појавила у безброј верзија. Ево, “Баршунаста маггла” (Velvet Fogg), чак 1969, добрих седам година после оригинала.
Мора да негде имам и бар једну домаћу верзију овог, али је то спаковано у само три фајла у укупном трајању од неколико сати, и нешто ми се чини да немам ни списак песама и извођача (а и ако имам, не знам где ми је, као да немам), тако да то нађите сами.
Иначе, то боксовање (оно где један добије батине племенито и вешто) нисам гледао, јер смо телевизор купили добре три године касније. Гледао сам после неке друге преносе, гледао сам свашта само не спорт, осим кад би било непристојно према домаћину. И рано научио да не волим рекламе.
Ето, тако је то звучало док је будућност још изгледала лепо издалека. После је, чујем, изгубила од разних нижеразредних клубова, и док смо јој пришли ближе, већ се офуцала.