Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Imam za vas jednu molbu: da biste čuli sledeću pesmu onako kako dolikuje, potrebno je da se potpuno opustite, po mogućnosti da vam niko ne smeta, tako da možete da se prepustite pesmu čije reči, vrlo verovatno, uopšte nećete razumeti. Osim u onoj ravni gde prestaje jezik.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.… Nastavite sa čitanjem >>
Nemirni ste, iako nemate nikakav neposredan problem. Žulja vas nešto, mada ste sve poslove završili još pre nego što je ovaj dan počeo. Hvata vas strah u rođenom domu, u po bela dana. Sve je jasno: oboleli ste od akutnog izbornog sindroma. Ne brinite, proći će.
Kao što znate, ima viceva koji nisu nimalo smešni: oni koji postoje kao bizarno konstruisana hiperbola o stanju naroda, gde nam se kao rešenje nudi da bez ikakvog truda ostanemo takvi kakvi jesmo, polupani i zaludni, nesposobni da rešimo bilo koje pitanje. Postojanje vica, bilo kakvog, a naročito lošeg, kao da daje alibi svakom pasivnom ponašanju: “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko malo ja mogu da radim”, reče mnogi državni službenik koji zbog tog stava nije dobio otkaz, već unapređenje… I najgore od svega, smejemo se tim lošim vicevima kao da se dešavaju nekome drugom, u nekom putujućem teatru apsurda, pa će taj vodvilj da ode isto tako kako je i došao, ostavljajući nas na miru, zajebavajući od sutra nekog drugog.
Ali to nikako da se desi. Loši vicevi su nalik mladežu na nezgodnom mestu: ružni su i smetaju, ali je opasno uklanjati ih, jer posledice mogu da budu neuporedivo ozbiljnije, a daleko bilo – i opasne.
Jedan od tih viceva koji nisu smešni, ali moraju da postoje jer istinu ne možemo drugačije da izdržimo, beše onaj u kojem Srbin A upita Srbina B, koji se upravo vratio iz Švedske: “A kako je tamo”. “Ma hajde”, odgovara ovaj, “pa oni zaostaju za nama čak trideset godina!” “Kako je to moguće?”, začudi se pitalac. “Pa, kod njih je još uvek dobro!”, odgovara ovaj.… Nastavite sa čitanjem >>
