Postoji opasnost da ću ovog puta biti protumačen banalno. S obzirom na predmet priče, spreman sam na taj rizik.
Ne, zaista: gde ćeš blesavije nego da čoveka kojeg do koske poštuješ kao kompozitora, tekstopisca, aranžera, producenta i izvođača savršene muzike – predstaviš tuđom numerom? A morao sam:
Savršeno. Weller je majstor u više ravni, a jedna od njih, ona koju baš retko upražnjava, jeste da ponekad javno izvodi tuđu muziku i izvlači iz nje nešto novo, pa makar to bila samo postignuta atmosfera. Ovaj primer je besprekoran.
Pre neko veče, u retkom času dokolice, malo sam premotavao koliko smo koga slušali u rubrici “muzika za popodne“, pa kad sam primetio da je Paul Weller pomenut samo četiri puta, nije mi bilo pravo. Stvar je malo popravljena kad sam se setio da imamo jedan nastup The Jam i jedan od Style Council, ispade malo lakše. Čudno, pomislih, s obzirom na to koliko volim da budem opsednut i zbunjen autorskim radom Paula Wellera. Prošetao sam se po tom prilozima na Suštini pasijansa i nisam mogao da se ne nasmejem: ja zaista odajem isključivo utisak zbunjenosti kada je o Welleru reč.
Pa neka bude, pomislih, u tom slučaju je vreme da izvadim keca iz rukava. I iskopam ovu stvar iz prikrajka, znajući za njenu pozadinu.
No, draga je meni ta numera odavno, još otkad je izašao album Studio 150 (2004). Ceo taj album su cover verzije tuđih pesama, što je Welleru bio jedinstven eksperiment u diskografskom opusu. Ne, nije on bežao od obrada, naprotiv, nego su one uglavnom bile rasute po nekakvim vinilnim budžacima, kao što su B strane singlova ili numere za popunu albuma. Ovog puta, skoncentrisano i ozbiljno, sa pristupom poštovaoca, ali i integritetom izvođača koji će svakoj muzici dati svoju nijansu, Weller je napravio kompaktno izdanje koje biste nekom nepoznavaocu lako mogli uvaliti kao album autorske muzike. Recimo, treba da čujete kako zvuči Wellerovo čitanje pesme “All Along the Watchtower“, numere iz rock bukvara, klasika koji svima nama već decenijama duva u glavi između matične Dylanove i furiozne Hendrixove verzije. Weller nije balavac, on svakako ne mora nikome išta da dokazuje, ali u tome nije ni poenta: trik je u tome što on i u jednoj četrdeset godina trošenoj temi (ma, zna li iko koliko obrada ove pesme postoji?) mrtav ‘ladan pronalazi nešto novo.
Pesma “Wish Upon the Star” je, ako se ne varam, prošla relativno zapaženo u svoje vreme. Iz vremena prvog slušanja Wellerovog albuma, kad sam čeprkao po izvorima, saznao sam da je pesma bitna u opusu R&B grupe Rose Royce, čiju muziku nikad nisam slušao (a kako stoje stvari, i neću). Matična verzija pesme je klasična disco balada, besprekorno upakovana pod produkcijom Normana Whitfielda, velikana koji je uticao na razvoj R&B, soula, funka i mnogobrojnih amalgama tih žanrova. Kako je Welleru palo na pamet da od te pesme napravi baladu od vrste koju je Zappa nazivao late nite easy listening, ne verujem da ćemo ikad saznati.
Znate šta? Nije ni bitno. Ne moram ja sve da znam. Dovoljno mi je to što ovakva muzika postoji i što mogu da je se dočepam. Album Studio 150 je realno nevažan album u opusu Modfathera, ali ga nikako ne treba propustiti, jer to je krunski dokaz da se i sa tuđom muzikom može pokazati majstorluk, a da se pritom ne izgubi ništa od svog autorskog i izvođačkog integriteta.
Eto, samo to sam hteo da vam kažem. Valjda ne ispadoh banalan.