Ova priča, pak, nije lažna. Niti ima ičega lažnog u ovoj muzici. Naprotiv.
Neću da vam pričam mnogo o Toddu Rundgrenu. Mislim – neću danas, jer mi se ne da. A daleko bilo da o tom genijalnom muzičaru nema šta da se priča nadugačko i naširoko. Imate Google i Cevku za početak, pa potražite i nećete se pokajati. Danas za vas biram matičnu verziju pesme koju ste već slušali u ovoj rubrici. Tu ranije postavljenu interpretaciju, koja me je, što bi ono rekli, izbacila iz cipela, ponovo ćete slušati ovde.
Jeza, a? I treba. Pred ovakvom muzikom dozvoljeno je naježiti se. Znate kako ja ono velim: kraj muzike. Nema dalje. Hvala muzama, postoji mnogo krajeva muzike, pa ništa nije izgubljeno.
Razlog što ponavljam ovu numeru je slučajno podsećanje na album sa kojeg pesma dolazi.
Zatekao sam se tog ponedeljka u Kembridžu u Engleskoj – moje jedino putovanje na Ostrvo do sada. Da bih kupio dve-tri knjige, odrekao sam se ručka, jer tog dana, na novinarskom zadatku koji sam tad imao, to beše jedina šansa; kad smo stigli u subotu, radnje su bile već zatvorene, a nedeljom tamo ne rade ni semafori. I kupim te knjige, a usput ugledam prodavnicu CD-ova i ne odolim da uđem na trenutak; ostalo mi je još samo nekoliko minuta. Da li sam tada pomislio na nekadašnje pohode nekih mojih drugara u Englesku radi kupovine novih ploča, ne znam, ali da su tada tamo bile prodavane ploče, verovatno bi došlo do ličnog finansijskog kolapsa… 
Tad sam bio redovan čitalac papirnog izdanja časopisa UNCUT, pa sam sasvim slučajno, sa reklame preko cele stranice, upamtio da 5. aprila 2004. izlazi Liars, novi album Todda Rundgrena. I u tu neveliku, ali robom i kupcima nakrcanu radnju sam ušao samo sa namerom da proverim imaju li album već u ponudi.
Imali su ga: pa naravno da su ga imali. Štaviše, na upadljivom mestu je stajao veliki kartonski štand crvene boje na kojem je pisalo NEW! NEW! NEW!, na njemu su napravili gomilu od CD-ova albuma Liars i to je bio jedini naslov u ponudi na štandu. Pogledao sam na sat: bilo je oko jedan, prodavnica je radila od devet, a ako je kamara bila tačno složena od jutra (verujem da jeste), nedostajalo je barem tridesetak CD-ova. Nisam kupio primerak za sebe, čemu nemam objašnjenje (album je fenomenalan, mada je reč o teškom eksperimentu sa elektronikom – muzika je odlična), ali sam pri izlasku uočio dvojicu kako stoje pred kasom sa po CD-om u ruci. Vot a dekadenci, pomislih i vratih se na posao.
Dvanaestak godina kasnije, evo me gde sa vama delim to sećanje, slušajući najbolju numeru sa tog albuma.