Za vreme studentskih dana čitali smo sve i svašta. Vuki je jednom prilikom odnekud dovukao memoare Winstona Churchilla i bacio se na njih sa takvom strašću da sam se pitao radi li išta drugo. Jer, knjige su bile obimne, od onih koje podsećaju na debele enciklopedije. Ta njegova avantura je trajala mesecima, ali to nije ništa. Moje petljanje sa radovima Franka Zappe je trajala decenijama, u ušima su mi zvonile desetine njegovih albuma, sve do trenutka kada sam primetio da se moja arhiva njegovih radova zaustavila na broju 99.
Tada sam odustao. 
Shvatio sam da Uncle Franka nikada do kraja neću razumeti. Don Van Vliet, poznatiji pod umetničkim imenom Captain Beefheart, od iste je ili slične sorte. Zato nije ni čudno što je rano postao Zappin štićenik i snimio sve svoje ključne albume pod njegovim budnim okom. Obojica su stvarni inovatori koji se teško vare na prvo slušanje. 
Beefheartovi albumi Safe as Milk (1967) i Trout Mask Replica (1969) su istinska muzička remek dela, a za Bluejeans & Moonbeams (1974) kritičari kažu da je nešto najgore što je ikada snimio. Sticajem okolnosti, to je jedini njegov album koji je objavljen i kod nas pa sam, u nedostatku onih pravih, u to vreme morao da ga otkrivam na najgori mogući način. Posle mnogo preslušavanja, zaključio sam: čak i kada je ovakav autor indisponiran, to ne mora da znači da je loš. 
Od toga vremena, u glavi mi je ostala samo pesma “Further than We’ve Gone“. Čini mi se da nikada nisam osetio takvu emocionalnu bliskost sa Beefheartom posle toga. 
A i solo na gitari se teško zaboravlja… 