Pošalica

Muzičari vole da se oduže svojim uzorima. Obrade nešto iz njihovog opusa ili u svoj autorski rad ubace neku prepoznatljivu zvrčku kao jasnu asocijaciju na njihov rad.

Da nije toga, ovu pesmu nikada ne bismo slušali. Barem ne u ovoj verziji.

Za prosečnog konzumenta rock muzike, John Entwistle je bio bas gitarista grupe The Who. Malo ko se upuštao u istraživanje šta i kako on svira. Fokus publike oduvek je bio na harizmatičnom Townshendu i raspojasanom Daltreyju. Ali tek kada bi krenuli svi zajedno, dobijao se onaj prepoznatljivi zvuk i utisak da se nalaziš ispred sile koja melje sve pred sobom.

Jasno je da nije moglo tako da bude bez čvrste ritam sekcije. Entwistle je, kada se malo pažljivije poslušaju njegove deonice, uvek svirao agresivno, svom snagom. Zato je i zaradio nadimak koji ga je pratio celoga života – “The Ox”. A beše mu dat još jedan nadimak, manje poznat – “Thunderfingers”. Da mnogo ne filozofiram, on je bio jedan od najboljih bas gitarista koji je hodao ovom planetom.

Njegovi uzori bili su u ranom rock & rollu. Zato na njegovim solo albumima često nalazimo pesme koje prizivaju duh toga vremena, kao i obrade poznatih i manje poznatih bisera. A “Мr. Bassman” se savršeno uklapa u taj milje.

Davne 1963. godine je bila hit u izvođenju Johnnyja Cymbala, jedne od tadašnjih američkih tinejdžerskih svezda. Cymbal je, baš kao i Entwistle, želeo ovom pesmom da se oduži svojim uzorima. Da ne bude zabune, ona je kao pošalica posvećena pevačima, onima sa najdubljim glasom, koji su često bili prisutni na snimcima tokom pedesetih i šezdesetih.

Do mene je doprela sasvim slučajno dok sam nekada davno gledao jednu od epizoda “The Muppet Showa“. Izvode je žabac Kermit i živopisni basista Floyd.

Možda je vreme da se snimak njihovog nastupa pusti podmlatku. Rock & roll nije rezervisan samo za odrasle.