Balada o onima koji nikad nisu razumeli koliko je teško naučiti leteti, a koliko je tek teško biti letač među neletačima

Jedan od najvećih blagoslova u mom društvenom životu je stalni kontakt sa dobrim ljudima koji o muzici znaju mnogo više nego ja, a spremni su da podele sa mnom sve što znaju (i imaju). Zahvaljujući njima, zahvatio sam duboko i stigao daleko. Zahvaljujući njima, naučio sam mesto nekim svojim bivšim muzičkim fetišima. Provalio sam veze između autora i izvođača, nalazio ključne igrače čijim praćenjem sam stizao dalje i još dalje…

E vidite, to su nezgodne stvari. Jer pomalo zaboli kad shvatite da je gitarista na čijoj ste muzici odrasli mnogo ograničeniji nego što legenda o njemu dopušta. Ili da je grupa u koju se kunete od četvrtog razreda osnovne škole flagrantno zakoračila u ćorsokak i nema više smisla da postoji. Ili da ne postoji razlog da više slušate neku muziku jer vam se u tom istom fahu otkrila ona koja je zaista vrh… Razumete obrazac: širenje vidika je bolan proces.

Pod pritiskom sve one muzike koju sam uneo u svoje iskustvo, do danas ostade malo one muzike na kojoj sam odrastao. Prosto, malo je te ranije muzike izdržalo moje sazrevanje. A prvi od svih Postojanih su oni koji su mi možda i ostali najdraži.

Poslednji album koji je grupa Pink Floyd uradila u maniru grupe koja je iznedrila onakvu muziku ranih sedamdesetih beše Animals (1977). Grupa je provela skoro dve godine u neprekidnoj kombinaciji sporog studijskog rada i kamernih nastupa po nekim opskurnim klubovima na Ostrvu ili u Francuskoj, gde su razvijali te ideje i polako ih artikulisali u smeru jednog homogenog kolektivnog dela (zapravo, zametak albuma možete čuti na bootlezima iz 1974. godine). Slučaj je hteo da album Animals čujem kad je bio svež, što se tek kasnije pokazalo kao bizarna okolnost: moj početak životno dugog druženja sa njima je počeo onda kada su prestali da rade kao prava, celovita grupa.

Ideje Rogera Watersa su još od doba albuma Meddle (1971) bile najjače, pa su i dominirale u tekstovima i u kreativnoj paradigmi. Međutim, to čoveku vremenom više nije bilo dovoljno: hteo je da njegove ideje imaju prednost bez obzira na sve. No, tek posle Animals, preuzeo je kreativnu kontrolu, koja je podrazumevala potpunu dominaciju u studiju i svođenje ostale trojice članova benda na puke izvršioce. Štaviše, to preuzimanje se desilo na pomalo pogan način: Waters je bez konsultacije sa članovima benda angažovao uglednog kanadskog producenta Boba Ezrina da pomogne da se izbrusi kapitalna ideja. Čak ga je, prvi put u kompletnom stažu grupe, bez ičije konsultacije promovisao kao spoljnog koautora muzike u nekoliko numera (izuzev Atom Heart Mother (1970), ali ono je nešto drugo).

The Wall (1979) je, gledano iz ugla nas, fanova i poštovalaca grupe, bio veliki diskografski uspeh. Isplatio se rizik ulaska u dupli konceptualni album u času kada se struktura slušalačke populacije već značajno promenila. Međutim, cena ulaska u taj projekat je bila ogromna: animoziteti su izašli na površinu, pa je pri kraju snimanja albuma Rick Wright izbačen iz benda i kasnije angažovan samo kao stage performer. Groteskno koliko to samo može da bude, to je ispalo dobro po njega, jer on je naplatio svoj ugovoreni izvođački honorar na turneji koja je pukla, dok su ostala trojica prekinula cirkus tek kada su izgubili po par miliona funti svog uloženog novca. Stvar je došla do svog kraja, verovali su svi.

Nažalost, nije.

Daleko od toga da je album Final Cut (1983) paušalno loš album. Međutim, bio je to veoma loš album u kontekstu grupe Pink Floyd i bilo bi bolje da nije objavljen pod tim imenom. Wright više nije bio u bendu, Mason se bavio automobilima dok mu je Pink Floyd ostao zanimljiv samo kao izvor rente, Gilmour je počeo da kuva neke svoje ideje koje nemaju veze sa grupom, a Waters se uglibio u postorgazmičku diskusiju sa svojim preostalim frustracijama iz detinjstva – ono sa The Wall mu nije bilo dosta da izbaci sav šlajm. Ispade šta ispade, bolje bi bilo da nije, i tek kada posle izlaska albuma Final Cut niko nije ni uhom strignuo, uključujući i same članove benda, bilo je konačno jasno da nema više. Waters je to napokon i objavio početkom 1984. godine.

U prvi mah, činilo se da Watersov kominike o napuštanju grupe automatski znači i kraj postojanja grupe. Najzad, svako je otišao na svoju stranu: Mason je otišao da odvoza trku “24 sata Le Mana”, Waters je spakovao preteklu ideju koju grupa nije htela i objavio album The Pros and Cons of Hitch Hiking (1984), Gilmour je iste godine objavio album About Face i podržao ga turnejom po zapadnoj Evropi, a Wright je uleteo u neke još-malo-pa-slušljive eksperimente sa nekakvom grupom Zee (sećam se da sam to slušao, ali se ne sećam šta sam čuo).

A onda je Gilmour 1986. godine pozvao Masona i Wrighta da još jednom ulože lovu u firmu, jer ima još neiskorišćenih ideja, a berićetne osamdesete su bile kao poručene za velike projekte. Mason je odmah prihvatio, pogotovo kad je shvatio da opet može da ima kreativni uticaj koji je poslednji put imao u doba The Dark Side of the Moon (1973). Wright se nećkao, pa je zakasnio da se utali u novu firmu, nego je svojevoljno ostao tamo gde ga je Waters gurnuo 1979. uoči onog vrlo ponižavajućeg razlaza, kao čovek sa minimalnim kreativnim uticajem i prostim zadatkom održavanja prepoznatljivog soundwall zvuka grupe koji je sam stvarao tokom dugih godina.

Sad pokušajte da sklopite sve kockice dešavanja do tog časa: po mišljenju svakog ko je bio sklon tumačenju trendova, Pink Floyd je 1983. završio kao stari kamion zaglavljen u nekom blatu i niko više ne treba da ga odatle vadi. Novo je doba, globalizacija je počela, na svetskoj rock sceni dobro prolaze i kurta i murta (ljudi božji: pa čak je i Bon Jovi punio stadione, aman!), a Gilmour oseća da nije sve izgubljeno. Možda je došlo do trenutnog gubitka ideje o razlozima za rad (sic!), ali to može da se vrati. I oni hoće da pokušaju, a zamlate kritičarske tu ideju dočekuju na nož.

Beše to pre trideset godina, ali kao da je bilo juče: pamtim koliko su se prosrali i neki domaći rok kritičari u pokušaju da objasne zašto to neće vragu valjati. Tumačenja su glasila, otprilike ovako: sad će oni da odu u Bond Street, kupiće sakoe sa sve zavrnutim rukavima, crvenog Stratocastera će lako naći, postaviće novi album na scenu sa lovom od prve prodaje. A onda će da maznu pare na staru slavu sa svim što smo već videli.

Međutim, ne da je valjalo, ne da su zlobnici ispromašivali, ne da su… Uh, dobro: ono za sakoe a la Ljuba Aličić su ipak pogodili, ali niko nije savršen… Na kraju se novi album legitimne grupe Pink Floyd pokazao kao muzički događaj sezone.

Ajde-de: Gilmour nije imao za sobom potrebu da mu kompletna muzička scena izigrava kauč kod psihoanalitičara, ali je bio vešt da besprekorno spakuje svoje suptilne muzičke ideje – što je karakteristika premalog broja ljudi da bismo tek tako prelazili preko toga. Ideje jesu bile anahrone, ali produkcija je bila radiofonična i, za to vreme najvažnije, izrazito prijemčiva za MTV i derivate satelitskih muzičkih TV kanala.

Sećam se dana kad sam kupio i doneo kući vinil A Momentary Lapse of Reason (1987) i jeze prvog preslušavanja. Daleko bilo da mogu da poredim sve prve utiske, jer to je samo jedan od dva albuma Floyda čijeg prvog preslušavanja se zaista sećam, a sve albume držim u malom prstu (drugi koji pamtim je baš nesrećni Final Cut, ali toga se sećam zato što smo moj drug iz klupe i ja pobegli sa nekog levog časa u školi i otišli kod njega da preslušamo “novi album Pink Floyda, burazer ga juče doneo iz Beograda”). Ali odjeci šoka koji sam tad doživeo odzvanjaju u meni i dan-danas.

Prosto, tad sam razumeo kao nikada pre: moguće je nastaviti kreativni proces dalje, bez ikakvog suprotstavljanja sa idejama koje su ranije bile lajtmotiv grupe. Sazrevanje nije trenutak, već dug proces koji se kod pametnih ljudi nikada ne završava; a Gilmour se pokazao i kao pametan i kao pravi džentlmen, ne želeći da licitira sa nasleđem prošlosti nikako drugačije nego, eventualno, kao šansu da starim fanovima plasira doživljaj na sceni.

Na kraju se čak i Waters pokazao kao džentlmen, odričući se prava na zabranu izvođačkog prava grupi koja je bez njegovog pristanka nastavila da koristi staro ime (najzad, Waters nije imao monopol na ime firme Pink Floyd). Ostade prosti reciprocitet izvođačkog prava, kao što je jedino pametno, i svako je nastavio svojim putem. Beše onaj kratki blesak stare grupe na koncertu Live 8 2005. godine – i to je bilo to.

Ako ćemo pošteno, “Learning to Fly“, najviše isticana pesma sa A Momentary Lapse of Reason, čak nije muzički najsvetliji trenutak na albumu. Po mom mišljenju, to je svakako numera “One Slip“, autorsko i produkcijsko remek-delo koje je pokazalo novo lice grupe u najboljem svetlu.

Svi osim zadrtih kvazi-filozofa su priznali: Pink Floyd je grupa koja je pronašla formulu za berićetne i šarene osamdesete godine. A šta donosi sutra, o tome tada niko nije razmišljao.

Koliko je uspeha ta muzika imala, ostaje beleška da je Pink Floyd na američkoj etapi turneje u 1987/1988. godine inkasirao oho-ho više love nego The Rolling Stones iste sezone. Štaviše: ta turneja je ispala najlukrativniji projekat u istoriji muzičkog biznisa, sa tada vrtoglavih 56 miliona dolara zarade. A dupli živi album Delicate Sound of Thunder (1988), na kojem je zabeležen trijumf Pink Floyda, predstavlja 105 minuta esencijalnog ludila; samo u Americi, album je dosegao platinasti tiraž za dva meseca, što je tada značilo milion primeraka duplog albuma.

Muzički smer koji je Gilmour tada pametno zauzeo ostao je do današnjeg dana: “kome se ovo ne dopada, vrata su tamo; možda bih rekao da mi je žao, ali zapravo nije”. Predlošci dva° “Gilmourova” studijska albuma pod imenom Pink Floyd i dva pod kapom solo izdanja prilično su podudarni, bez diskusije vrlo maniristički, ali raskošno majstorstvo pakovanja celine je neosporno i više nije bitno kako se ta muzika zove, imenuje, šta je ko kome dužan ili nije, kako se šta klasifikuje ili ne. Ostaje muzika.

There’s no sensation to compare with this
Suspended animation, A state of bliss
Can’t keep my mind from the circling skies
Tongue-tied and twisted just an earth-bound misfit, I

_______________
° Jedino mi oprostite što potpuno ignorišem postojanje albuma The Endless River (2014). Veoma subjektivno, ostajem na stanovištu da razlozi postojanja te ploče nisu muzičke prirode, nego je to omaž preminulom prijatelju i dugogodišnjem saradniku Richardu Wrightu. Taj razlog je opravdan i dobar, ali to ne znači da moramo da diskutujemo o muzičkom dostignuću tog sadržaja, jer tu nikakvog dostignuća nema. Ne može se nigde stići ako nikud ne pođeš. Jedini kome je to uspelo je bio Erik Satie.