Igrao se 65. minut utakmice Manchester United – West Ham United, u okviru FA kupa, kada se sa desne strane pred igračem West Hama Payetom iznenada otvorio prazan prostor. Krenuo je sa loptom i ušao u šesnaesterac, kada je primetio Carricka sa svoje desne strane. Na žalost, Payet je tada rešio da odglumi spoplitanje, što je uradio na način za koji bismo mogli reći da je sasvim odličan da je sudija (Ericson, ako je nekoga briga za ime) svirao penal. Pošto penala nije bilo – ili je bar tako sudija procenio, što se u datom trenutku svodi na isto – Payetov se gest morao smatrati nekorektnom provokacijom i biti kažnjem žutim kartonom, drugim, isključujućim za toga igrača. Nema sumnje da bi takav potez značio da sudija ozbiljno utiče na tok utakmice. Da li zato ili zbog principijelnog mišljenja da je simuliranje spoplitanja u biti isto što i bežanje iz zatvora, dakle očekivana i legitimna aktivnost koja ne bi trebalo da pripada domenu okidača penoloških akcija, tek sudija je, kako se to obično kaže, ostao nem. Pet minuta kasnije dešava se slobodan udarac za West Ham sa tridesetak metara od gola crvenih đavola, blago levo. Ovu situaciju, perfektnim udarcem, u gol pretvara upravo inkriminisani Payet.
Pored toga što je opisana situacija veoma dovoljna da sa Pošta.neta pređem na D3i, ona je primer i za još ponešto. Ali pre tog poneštog, da zavirimo u zabrinuti svet gnomova i primetimo da čak i oni shvataju da je nebo dobro.
Dakle primetio bih, pre svega, da je u poslednje vreme nivo Mileve u medijima značajno opao. Tu bih žalosnu činjenicu podlo-džukački pripisao delovanju reakcionarnih elemenata Srpske pravoslavne crkve čiji sveštenici sa nepoverenjem gledaju na ženska bavljenja van delokruga obdanišnih, energetskih i večernje-priplodnih aktivnosti. Pošto ukupna promena količine srBstva u vremenu mora rasti(dS/dt > 0), to parcijalni udeo nauke (dSN/dt) ne sme zaostajati. Kada ovu činjenicu povežemo sa blagom nervozom (koja, razume se, sledi iz radosnog uzbuđenja, nikako straha) povodom predstojećeg posta, jasno je da posledica nije mogla biti ništa drugo do Aleksandra Ninković Tašić.
Pored toga što (kao vlasnica oba prezimena) zna baš sve, naša draga Aleksandra je istoričarka nauke i turistički vodič specijalizovane ture o Mihajlu Pupinu. A specijalizovana je tura posađena u Istorijski muzej pod imenom „Pupin – od fizičke do duhovne realnosti“. Eto nama prvog preduskršnjeg čuda: svakog vikenda kolone radoznale Srbadije pune prostorije jednog muzeja u terminima od 13h i 15h kada Aleksandra započinje svoje ture za koje se, svakako, ne priprema, već priča iz srca i glave.
Istorijski muzej Srbije noseći priču o Pupinu ispisuje i muzeologiju budućnosti. Vi istražujete, ljuljate se, javljate na telefon, možete čuti Pupinove reči, poruku njegove majke i još mnogo toga. Kao da se zaista susrećete sa Čovekom, kakvi svi težimo da budemo.
Ovo su reči naše i nikada tuđe Aleksandre, odnosno to su reči koje Aleksandri pripisuje časopis 24 sata. I eto, prve reči čine da se odmah iznerviramo: zašto nikada, ali apsolutno nikada, tekst koji pretenduje da nam ponudi višu stvarnost, duhovnu nadgradnju našeg svakodnevnog gacanja u vanrednim stanjima blatnjavog tipa, dakle zašto nikada, ali bezuslovno nikada, takav tekst ne može da bude ni pravopisno ni gramatički korektan?
Znanje nije dovoljno. Ono mora proći kroz srce da bi delovalo na ljude koji vas okružuju. Priča sa dušom – to je verujem ono čudo koje se dešava pod krovom Muzeja. (…) Pupin piše da ga je nauka učinila boljim hrišćaninom, kao i da su duhovna i materijalna realnost plodovi sa istog drveta saznanja. Kada upoznate Pupina, vidite da je vera jedan od njegovih najčvršćih oslonaca u životu. (…) Pupinizacija je mreža ljubavi, koja nam pokazuje na moralnom Pupinovom primeru šta nam je činiti.
I ovo su reči naše dvoprezimene Aleksandre. Znate kako, već dvadeset i pet debelih godina ovde se periodično pojavljuju prorokovanjem nadahnuti ljudi koji prosipaju čuda, duhovna uzvišenja, srca i ostala slova ljubve kao put ka nečemu boljem. I šta? Ništa. A sve zbog providne činjenice da se kule bez temelja ne grade. Bolje ne postoji ako nema dobrog. Može biti da znanje nije dovoljno, ali je nesumnjivo potrebno. Ako znanja nemamo, nemamo šta ni da prođe kroz srce da bi delovalo na ljude.
Dozvolimo sada Aleksandri da odogovori na pitanje „Otkrijte nam pet fascinantnih detalja vezanih za Pupinov život koji su malo poznati“ – obratite pažnju, ne „Pupinov rad“, već „život“:
1. Pupin je otac telekomunikacija, ali ne samo zbog svojih kalemova, već i drugih fundamentalniih doprinosa nauci zbog kojih ga pronalazimo u 21. veku. Bio je učitelj i mentor poznatim naučnicima i nobelovcima.
2. Zahaljujući Pupinu Rendgen aparat je ušao u medicinsku upotrebu. On pravi prvi rendgenski snimak u Americi na živom čoveku, kao pripremu za operaciju.
3. Sve što je stekao časnim naučnim radom ostavio je srpskom narodu.
4. Njegova Pulicerom nagrađena Autobiografija bila je obavezna lektira u američkim školama.
5. Lista darova, legata, kulturne i humanitarne pomoći srpskom narodu ima preko 1.000 stavki.
Ova histerična potreba da se kod Pupina nađu „fundamentalni doprinosi nauci zbog kojih ga pronalazimo u 21. veku“, baš kao što je nesrećni slučaj sa Teslom i Milevom, ukazuje da je u pitanju sistematsko korišćenje nauke u propaga(n)dne svrhe male grupe zainteresovanih da odlično žive ljuljuškajući se na udobno usidrenoj jahti srBstva, što je trend kome ne može (i ne želi) da se odupre sadašnje udvoričko stanje srpske nauke, zainteresovano samo za projektno životarenje u memljivim budžacima državnog budžeta.
Istina je da nema Pupinovih fundamentalnih doprinosa nauci 21. veka. Vremena analognih telekomunikacija, osim neverovatnog opstajanja predratne – a to nisu SFRJ ratovi devedesetih – železničke centrale, davno su prošla. Istina je da je Pupin svoje kalemove temeljno obrazložio sa teorijske strane, što su neki drugi elektroinženjeri tog vremena mogli samo da sanjaju, koliko god da se teorijsko objašnjenje i moralo očekivati od jednog studenta H. Helmholca, čiji je ponešto slavniji učenik Hajnrih Herc zaista započeo celu telekomunikacionu komplikaciju. Istina je da je Pupin pronašao način da dramatično smanji vreme izlaganja X-zracima i time otvori vrata rentgenskoj tehnici. Istina je da je Pupin bio profesor slavnom Robertu Milikenu, čije je ingeniozno eksperimentalno određivanje električnog naboja elektrona krunisano Nobelovom nagradom. Istina je da o ostalim Pupinovim naučnim prilozima Aleksandra ne govori ništa više od internetske enciklopedije tehnologije i pronalazaštva: „Other important inventions followed.“
Ovako je mogla da počne priča o jednom čoveku neobične biografije, nemačkom učeniku bačenom u američka naučna bespuća, svedoku neobičnog vremena u kojem je jedna divlja mešavina nauke i tehnologije počela da se uobličava, da se primenjuje, da usmerava ljudski život u savremenom pravcu. Ali to i nije bilo moguće zbog činjenice da je sada-već-groteskno silovanje srBstva jednostavnije od odavanja počasti nauci, jedinoj stvari koja svima nama istinski olakšava život. Zašto da spominjemo Milikena kada možemo da kažemo da je sve „što je stekao časnim naučnim radom ostavio srpskom narodu“, implicirajući usput postojanje nečasnog naučnog rada? Zašto bismo pominjali Pupinov naučni teorijski rad, hiljadu mu stavki kulturne pomoći srpskom narodu?
Hoću da kažem, zašto svaki prokleti put kada Payet padne u šesnaesterci mi moramo da potrčimo da sviramo penal? Zašto ga ne pustimo da šutne slobodnjak pet minuta kasnije? Izbori se bliže, mislite o tome.