Only hope can keep me together.
Kad sam pre par dana pomenuo nepravdu što zapostavljamo neke važne i drage izvođače, tek je trebalo da primetim… Znate li koliko smo puta ovde slušali Police? Dvaput, jebote. Samo dvaput. Pogledam u listu zicera koje sam odavno odabrao – morao sam da se naglas nasmejem: u prikrajku je stajalo link na “Synchronicity II“.
Elem, sinhronicitet je jedno od autorskih načela na Suštini pasijansa. Ne utrčavaju Samuraji Skoja jedni drugima u ofsajde, nego se ti sinhroniciteti, prosto, dešavaju. Pa sad, kako da kažem: inače to ne bi bili sinhroniciteti, je li tako?
Sinhronicitet beše dvoslojan: od dve pesme koje smo do sada slušali, jedna je upravo “Synchroncity II” 
Ma, pazi da se ne bih prepao! Ma, pazi da mi ne bi propao plan! Vadi Mesečinu, bato, suncetižarenoebem!
Deset sekundi dileme da li da izvadim matičnu verziju, onu sa Live Aid kad je Sting sam poveo milijardu ljudi da pevaju sa njim ili onaj početak koncerta grupe The Police 2008. godine na beogradskom Ušću, kad sam kao neki junoša zamalo pišnuo u gaće kad su zasvirali.
A onda sam se setio da je danas subota. I odjednom je sve došlo na svoje mesto. 
Pusti glasnije, živ ti ja, ovo mora da se sluša tako da krv provri.
Iz principa neću puno da pričam o grupi The Police. Ja imam još jednu tezu o velikim i dragim muzičarima – oni me zbunjuju. Kad to kažem, mislim na pozitivnu konotaciju slušanja te muzike.
Moj prvi zbunj, pretekao kroz sve ove duge godine do dana današnjeg, glasi: kako samo tri čoveka, jebotemiš, mogu da proizvedu toliku količinu kreacije po jedinici vremena? Da li ste vi svesni koliko svega ima u toj muzici? Kada njih trojica sviraju, to zvuči kao da ih je šesnaest. Tu ima toliko ritma da možeš da uposliš pola favele u Rio de Žaneiru da đuska celo jutro. Tu ima toliko melodije da možeš da uposliš muzikologe ceo semestar (čujem da se to upravo i desilo na jednom univezitetu). Tu ima toliko poezije da možeš književnu periodiku da organizuješ.
Ko je rekao da muzika stvorena čistom pameću mora da bude dosadna? The Police su empirijski dokazali da to nije nužno. Suptilnost ideje, pre svega.
A kad si harizmatičan, onda je sve lako. Pa tako i onaj plan da najpre izađeš pred sto hiljada na stadionu i još milijardu ispred TV ekrana, pa tihim “Let’s hear you! C’mon!” stvoriš magiju, a da ni obrvu nisi pomerio. Suptilnost izvođenja, pre svega.
Treba vam još reči? Šta će vam još reči? Slušajte muziku.
A verzija? Odaberi svoju pustolovinu.