Ovu pesmu će dame da vrte. Arhetipska, o svim mogućim kombinacijama dobrih/loših momaka i devojaka. Tako da svako može da stvari fantaziju po sopstvenom nahođenju.
Ako se još uvek ima mašte. 
Butch Walker je još jedan u nizu američkih songwritera koji su dobri, ali nedovoljno intrigantni za ozbiljnije slušanje. Njegova evolucija je na neki način predvidljiva i tipična za podneblje iz koga potiče – karijeru je započeo kao ljuti heavy metalac (SouthGang), da bi vremenom malo smekšao u power popu (Marvelous 3) i na kraju se usidrio u mirnim, autorskim vodama.
Njegove pesme su dobre, ali predvidljive i uglavnom ljubavne. Malo pati, a malo je i žestok momak. Tek da pokaže kakav je bio u mladosti. “Bed on Fire” bi bila jedna od finih laganica koje su dobre za ispijanje vina i lako zagrevanje za ono u ženskom društvu da nije pomalo nervozne solo deonice na gitari koja razbažuje sav taj sladak ukus koji se širi dok se sluša. Upravo to me je zaintigiralo, pa sam potražio majstora na gitari. Mome iznenađenju nikada kraja – Bob Mould, lično. Mada ne bih znao da objasnim šta on traži u ovakvoj vrsti muzike.
Walkerove pesme izvode mnogi komercijalniji muzičari – klijentela su mu Pink, Avril Lavigne, Weezer… i još mnogi drugi pripadnici američke srednje struje koji se vrte po radio programima.
A to nas, kao što znamo, ovde slabo dotiče. 🙂