Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Orange days and purple nights
flying pastel coloured kites
and the flowers in your hair
scent the evening air
Pesma mi se svidela na prvo slušanje, a potraga za autorima se pretvorila u pravi engleski krimić u kojem je gotovo nemoguće složiti kockice iz sitnih delova.… Nastavite sa čitanjem >>
Od svega po ništa.
Problem je u tome što vi odmah mislite da znate o čemu mislimo.
Još veći problem je u tome što ste u pravu.
Da li znate šta je to Peterov princip?
To je stav da u svakoj organizaciji u kojoj napredovanje zavisi od rezultata i uspešnosti svako može dostići nivo svoje nesposobnosti. Prosto, napredovanje sledi kao nagrada za raniji rad na nižem nivou odgovornosti, što znači da se na viši nivo zapravo ne dolazi uz dokaz spremnosti za novi položaj. U jednom času, onaj ko napreduje dostiže nivo na kojem više nije kompetentan za to što radi, ali on na tom mestu ipak ostaje, nužno izazivajući negativne efekte po sistem.
U takvom ambijentu, stvar se spasava jedino samoregulacijom: postoje ljudi koji ne žele da napreduju na nivo koji je iznad njihovih realnih mogućnosti. Problem je, pak, u tome što se takve odluke donose na osnovu savesti, a poznato nam je da je nedostatak savesti najčešći od svih socijalnih nedostataka. Jer, nekompetentni na visokim funkcijama su i nesavesni.
Treba li dalje?
Naravno da treba. Ali ne možemo biti isključivi. Politikom se bave i oni koji su iskreni u svom nastojanju da doprinesu napretku zajednice. Na sreću svih nas, oni koji su već dostigli Peterov princip znaju da bi ih takvi ugrozili, pa čestiti ljudi ne dospevaju visoko, nego se njihov entuzijazam kanališe u nekim operativnim poslovima, za nagradu od tri groša ili 
trideset srebrnjaka, zavisno od zasluga. Uz pretpostavku da nema korupcije, što je labava teza, ali hajde da danas budemo optimisti, ti “zaglavljani” u srednjem sloju zapravo nose ono malo napredovanja društva dok ostali paradiraju, plaču pred kamerama i kisnu bez kišobrana kad god se za kišom ukaže javna prilika.
Pravo pitanje glasi: šta da radimo sa svima ovima koji su previše mladi i još uvek željni svega dostigli svoj nivo nekompetentnosti, pa ne puštaju svoja mesta? U demokratskim društvima vlada pravilo otvorenosti, pa onaj niže ima pravo da prozove onog gore. Problem je, pak, u tome što se u demokratski manje razvijenim društvima to prigušuje. Ali cenzura više nije dovoljna, jer svet primeti cenzuru. Umesto toga, sve brže i sve šire se srednji sloj kompetentnih menja nekompetentnima, koji ne prozivaju one iznad sebe da im se ne bi uzvratilo. Zato na nižem nivou odlučivanja često preovladava princip negativne selekcije, a to kao posledicu čini da elementi sistema počinju da se raspadaju po šavovima. To, najzad, dovodi do toga da se stvara neverovatni krug laganja u medijima i sve veće razlike između priče političara i faktičkog stanja u društvu.
U tom začaranom krugu otvara se hiljadu pitanja.
Mi smo, nažalost ili na sreću, još uvek kompetentni za poslove koje radimo i ne pada nam na pamet da taj kredit trošimo na politiku. Zato vam ne nudimo nijedan odgovor.
Zašto onda postavljamo tolika pitanja između redova i u njima, pitate?
Zato, dragi naši, što svako od nas mora naći sopstvene odgovore na sva pitanja koja ga žuljaju. Jao si ga onome ko drugi u njegovo ime pita, a još veće jao onome za koga neko drugi odgovore kroji.
Izbori se bliže. Mislite o tome.… Nastavite sa čitanjem >>
