Turn, turn any corner
Hear, you must hear what the people say
You know, there’s something that’s goin’ on around here
The surely, surely, surely won’t stand the light of day, no…
Pokušavam da se obuzdam. Da se ne raspišem kako ja to umem. Jer, ne bi trebalo: ne mogu ništa pametno da kažem kad prevale emocije. Elem, pokušavam da sastavim neke pokidane niti davno prošlog vremena, onog koje ostaje kao sećanje, ali već tako okoštalo da više nisam siguran da li je to isti čovek. Kao da me samo muzika drži na gomili.
Muku mi olakšava ruka u mojoj ruci: uvek ista, malena spram moje šake nalik lopati, meka i nežna.
Sa rukom u ruci, jednom davno smo krenuli da osvajamo svet. I onda smo morali da prekinemo to osvajanje. Imao sam 25 godina kad sam planirao da prođem ispod Bradenburške kapije. Nije se dalo. Ostalo mi samo da dodam na bucket listu. Navršio sam 50 i došlo je vreme da precrtam tu stavku sa liste. Tek sad.
A sad je vreme za digresiju. Ako je to uopšte digresija.
– * –
Odavno mi nije važno šta ko misli o mom muzičkom ukusu. Davno su prošle decenije kada smo muzikom merili ko je veći frajer; meni to nije bilo potrebno, jer kad nije bilo muzike za citiranje, ja sam muziku stvarao, pa mi je bilo lakše nego mnogima da razumem koliko je nebitno takmičiti se na taj način. Ali, sve je to davno prestalo da bude bitno; to je neki život koji sam ostavio za sobom, čak otirući neke tragove za sobom, jer nije sve bilo važno zabeležiti i vući za sobom kao prikolicu punu drangulija… Znam ljude koji vuku tako velike prikolice prošlosti za sobom da su već dugo nesposobni da čuju bilo kakvu novu muziku. Ne daj mi, Bože, da postanem takav.
Međutim, jedno moram da priznam: vreme je najbolji dokaz kvaliteta.
U muzici koju sam nekad voleo, jedini faktor kvaliteta koji danas priznajem je postojanost u vremenu. Žanrovi, teme, godišta, ovaj ili onaj – nije bitno. Neću da se odričem dobre muzike, pri čemu ne pravim pitanje šta je za mene, u onom najdubljem i najskrivenijem kutku želje za muzikom, zaista najbolje, najdraže, najbliže. Ali, kako vreme prolazi i kako se krugovi prave, kako se bližim vremenu kad ću sa nekim mračnim stvarima morati da se suočim, tako mi je sve jasnije…
Ne postoji ništa što volim više od muzike ove trojice, sa onim četvrtim ili bez njega (on je svakako priča za sebe, prevelika da se uklapa ovde). I to, da ne bude nejasnoće, baš muzika koju je komponovao David Crosby. Čuka mi se posebno zalaufa kad čujem najbolji muški vokalni duet u istoriji rock’n’rolla i, posebno, jeza mi krene uz kičmu od nekog nostalgičnog i tog čudnog, neponovljivog mirisa koji osećam kad slušam te aranžmane.
A najglasniji krik koji bih mogao da ispustim iz sebe žaleći za davnim vremenom, ama koliko god ona čuvena fraza o mladosti bila otrcana i devalvirana, u meni se zakuvava kad slušam ovu pesmu. Pitam se da li je to zato što sam “Long Time Gone” prvi put identifikovao u filmu “Woodstock” ili je nešto drugo posredi, ali odgovor na to pitanje nemam.
Crosby, Stills & Nash su stvorili muziku i utrli legende o kojima bismo mogli da raspredamo danima. Najzad – i raspredaćemo. Ali, polako. Ne može se sve odjednom.
Baš kao što se ne može stići na sva mesta odjednom.
– * –
Možda bi bilo primerenije da sam put u Berlin objavio nekako drugačije, ali nema veze. Pričaću vam o tome kako je bilo proći ispod Brandenburške kapije, kad se vratim. U ime nekog davno prošlog vremena koje se neće vratiti, a zbog čijeg gubitka ja sad ne mogu da žrtvujem 24 sata u jednom smeru da bih tamo stigao vozom, kao u onom benastom proputovanju 1983… Ali, to je neka druga priča. Avion poleće ujutru. A ako vas put pronese pored metro-stanice Hermannplatz (Neuköln), osvrnite se, možda se sretnemo prepodne ili uveče sledećih nekoliko dana.
Komentari su onemogućeni.