Od koga su Jimmy Page i Jeff Beck tokom šezdesetih naučili one rifove i posejali ih po Ostrvu, to znamo. Na početku evolutivne lestvice se nalaze Elmore James i Robert Johnson, vezni igrači prvog derivata su bili Bo Didley i Chuck Berry, a kad je Buddy Guy pokazao da je dozvoljeno sve to raditi i malo glasnije, bez nužnog održavanja čistog tona, nije bilo kraja radosti celoj generaciji gitarista.
Međutim, nešto je nedostajalo: nemoguće je da su i Page i Beck odjednom ukapirali kako da naprave onaj zvuk gitare koji podseća na struganje kožnim cipelama po šljunku, pa ma kakve fraze da se sviraju. Kombinacija gitarističkog stila koju su ta dvojica izneli iz grupe The Yardbirds i odveli na viši nivo u grupama koje su potom oformili svakako je bila revolucionarna. Elementi tog stila, međutim, nisu bili originalni. I jedan i drugi kao ključni uzor u stvaranju svog zvuka navode istog čoveka. Ovog.
Link Wray (čita se “rej”) je čudna voćka, što bi rekli. Zanimalo ga je da svira, ali ga nije zanimalo da bude zvezda. Neki đavo ga je gonio da eksperimentiše i stvara, ali ga je savršeno bolela patka hoće li iko to da prihvati. Učinio je mnogo, ali nije postao milioner. I najzad, stvorio je uticaj koji može da se meri sa malo kojim drugim uticajem u istoriji rock muzike, a za njega mnogi nikad nisu čuli.
Po povratku iz rata u Koreji, gde je prošao kao bos po trnju jer je fasovao tuberkulozu i ostao bez plućnog krila posle više od godinu dana lečenja, Link Wray se vratio kući u Severnu Karolinu. Tu je napravio je maleni, mahom improvizovani studio tako što je dozidao prostoriju uz kokošinjac u kojem je njegov brat vodio porodični biznis (ovo nije šala!) i tamo proveo prvi i najplodniji deo svoje stvaralačke karijere.
Njegov najznačajniji i prvi zapaženi rad, upravo ovaj koji danas slušamo, “Rumble“, objavljen je 1958. godine (mada snimljen još 1954.) i trenutno je postao radijski hit… Dok cenzorima u Njujorku i Bostonu nije palo na pamet da bi bilo pametno zabraniti emitovanje te pesme na radiju jer, navodno, podstiče ulično nasilje među tinejdžerskim bandama; kako su čistunci utvrdili tu korelaciju, ostaće tajna; pesma je instrumental, a autor ili izvođač teško može da utiče na izbor socijalne strukture svojih slušalaca. Zbog te reputacije koja ga je svuda pratila, publicitet izdanja u njegovim najplodnijim danima nije bio na visini.
No, Link Wray se nije dao pokolebati: stvarao je tokom šezdesetih i sedamdesetih oštru, sasvim ogoljenu muziku koja je bila na sredokraći između rockabilly stila i nekakvog proto-punka (koji je kao stil kategorisan mnogo kasnije; sve ove klasifikacije nisu bitne, a ova je svakako labava; poenta je baš u neodređenosti stila). I to je prolazilo, mahom na zapadnoj obali Amerike, po nekakvim malim klubovima i irelevantnim festivalima muzike koja je brzo ostarila, ali onda prešla u nekakav bizarni ekvivalent evergreena.
Negde oko 1980. godine, Wray se preselio u Dansku, gde je živeo i svirao, ne stvarajući ništa zapaženo novo, ali uporno noseći rockabilly frizuru i kožnu jaknu do kraja, koji se desio krajem 2005. godine.
Čeprkanje po opusu Linka Wraya je putovanje kroz jedan muzički kokošinjac: nema tu nikakve ideologije, osim nekoliko konstanti u zvuku i stilu sviranja. A jedna od tih konstanti se danas lepi uz njegovo ime: tzv power chord, prva fraza koju danas brzo nauči svako ko sanja da postane rock gitarist, pripisuje se upravo Linku Wrayu. Da li je to tačno ili ne, teško je reći, jer slične fraze pre Linka Wraya su snimali Howlin’ Wolf i Willie Johnson, a nešto nalik tome nalazimo i kod Carla Perkinsa i genijalnog Buddyja Hollyja. No, jedno se svi slažu: nije dovoljan hvat na vratu gitare, pa da pokažete koliko ste besni. Pravi štimung tom stilu sviranja davao je sirovi zvuk, a tu je Wray bio prvi, tih kasnih pedesetih svakako najglasniji, braćo draga.
Da zavirimo šta Jimmy Page kaže o tome:
To je to. Koren cele jedne ere muzike u jednom jedinom rifu.
A ako ste mlad gitarist koji želi da razume sviranje mangupa kakvi su Red Hot Chili Peppers ili pak Foo Fighters, morate razumeti evoluciju muzike koja je do njihove pojave dovela. Budete li pažljivi u svojoj potrazi, utvrdićete različite putanje razvoja tih stilova, a na početku obe te putanje pronaći ćete Linka Wraya. A ima toga još… Recimo, kompletna harmonska struktura svih derivata metal muzike se nalazi u frazama koje je Link Wray prvi bacio na nosač zvuka.
Ajde-de, možda ne bi trebalo da preterujem, nisu Link Wray and His Wraymen baš toliko značajni… Šta ima, kao da su Jimmy Page i Jeff Beck neki važni… 
I ko je, uostalom, taj Pete Townshend, koji kaže da je počeo da svira gitaru zato što je slušao Linka Wraya… 
I šta znači to što je Neil Young onako svirao onaj svoj “Old Black” Les Paul iz 1953. godine (i posle skoro pedeset godina u rukama, isto ga svira) ne krijući da je fazone za pravljenje te ludačke distorzije skinuo od Linka Wraya 
a posle ga klinci po Sijetlu imitirali misleći da je sam to smislio 
pa je tako nastao grunge…
Uticaj koji je Fred Lincoln Wray ostavio po zvuk rock’n’rolla je nepojmljivo velik. Time je veći što danas, nažalost, većina ljubitelja rođenih posle stvaranja temeljca “Rumble” i dalje ne zna ko je bio taj čovek. Njemu to, izgleda, nije bilo previše važno. Važno je nama, jer razumevanje ovog izvora pomaže boljem razumevanju celog jednog faha muzike.