M. je bila prirodna plavuša i nije se farbala. Moje komšije Cigani bi rekli za nju da je “lepa u pičku materinu”. No, njen pravi kvalitet je bio unutra. Ispod besprekornog fizičkog izgleda krila se dobro obrazovana žena, duhovita i puna neuobičajenih ideja o tome šta sve može da bude povod za dobar provod. U tom smislu – neprocenjiva.
Zbog svega pomenutog nikada je nisam posmatrao kao potencijalnu partnerku, ali…
Poziv za još jedno druženje i zajebanciju nikada nisam mogao da joj odbijem. Soba joj je bila u polumraku, na stočiću je stajala boca omiljenog mi Remy Martina, a sa gramofona je dopirala prigušena latino muzika. Savršen ugođaj.
Posle par ispijenih čaša primetio sam da se malo zajapurila u licu. Pripisivao sam to dejstvu blaženog pića sve dok njen smeh nije prešao u kikotanje, a zadirkivanje u, kao, nehotično dodirivanje.
Auh! Ovo ne sluti na dobro… Nisam želeo da pokvarim prijateljstvo radi kratkog zadovoljstva i vrdao sam dupetom na sve moguće načine kako bih izbegao ono što bi moglo da usledi. Videvši to, M. se odlučila na drastični pristup razrešavanja mojih nedoumica.
Pala je na kolena kao Monica Lewinski… 
Detalja te burne noći sa M. se slabo sećam. Sve, sem divne muzike koja je svirala u pozadini, izbledelelo je tokom godina. Gato Barbieri i topao zvuk njegovog saksofona su, nekako prirodno, savršeno dopunili kompletnu atmosferu.
Gato se, nedavno, preselio na Neko Bolje Mesto. M. povremeno sretnem. Umesto zezanja, razmenimo nekoliko konvencionalnih rečenica o poslu, zdravlju i deci. Noć kojom smo plovili na talasima Barbierijeve muzike niko od nas se ne usuđuje da pomene.