Već sam pominjao kako sam nekada brao cveće u komšijskim baštama pre odlaska na ljubavni sastanak — to svi muškarci rade. Važno je da devojka/žena bude zadovoljna, zar ne? Doduše, ima tu i malo avanture jer niko od berača i ne razmišlja šta bi se desilo da vlasnik bašte izađe iz kuće u nezgodnom trenutku i počne da brani svoju imovinu.
U takvoj situaciji najbolje je, mada ne služi na čast, pouzdati se u brze noge. 
Ukradene ruže u današnjoj pesmi su metafora. Ženska je imala ljubavnu havariju, loše joj je i ne zna kako da se nosi sa tim, osećajući se da sve više tone… A onda, na kraju, ukapira da mora da se oslobodi prošlosti, da prestane da bude ruža koja se brani trnjem od stvarnosti i da nastavi dalje sa svojim životom.
Ovako prepričano, prilično je sve predvidljivo i ispevano kao folk balada koja dobro zvuči.
Na Karen Elson nikada ne bih obratio pažnju da negde nisam pročitao da je žena Jacka Whitea. Kako je on čovek koji je dobro prodrmao obrasce modernog rock & rolla poslednjih petnestak godina, bacio sam se na preslušavanje njenog jedinog albuma The Ghost Who Walks (2010). I on funkcioniše odlično kao zanimljiva mešavina folka, popa i pomalo countrya. Naravno, u besprekornoj produkciji muža i uz pomoć njegovih pajtaša koji su odlično odradili muzičku pratnju.
Sem što je supruga uspešnog muzičara, Karen ima impresivnu karijeru kao manekenka. Ostaje nam da se pitamo da li je ovaj album bio njen jednokratni izlet u muzičke vode ili će nas još koji put iznenaditi.