It’s 5 o’clock
driving sown Park Lane
as London leaves
for the weekend again
through the dark city streets
in the clinging rain
I take my car
towards the Thames
and Waterloo……
6.02 Waterloo
Šef je u svom tekstu već objasnio mnogo toga o grupi U.K., tako da ću samo da dodam par napomena.
Igrom slučaja, Ćale mi se našao u UK u pravom trenutku. Kao i obično, po inostranstvu je nosio i ceduljicu sa mojim lepim željama, što je podrazumevalo obilazak muzičkih radnji. Tako sam debitantski album grupe U.K. već držao u rukama nekih nedelju dana po objavljivanju.
Joj! 
Mojoj sreći nije bilo kraja jer u novoj supergrupi bili su sve “moji” – Bruford, Wetton, Jobson i Holdsworth. Očekivanja su mi bila velika – nešto poput nastavka King Crimson avanture, samo bez Frippa.
I stvarno, taj debitantski album je razvaljivao na mnogo načina, mada nije za neiskusne uši. Jedina mana mu je nekoherentnost, tako da se vrlo jasno razaznaje koji od pomenutih muzičara je vodio glavnu reč u svakoj od pesama. Bilo je to vrlo, vrlo obećavajuće društvance koje se odlično zabavljalo…
Već posle godinu dana Bruford i Holdsworth su krenuli svojim putevima u potrazi za malo više džeza u onome što sviraju, a dizgine je u svoje ruke preuzeo Wetton. Ovaj prekaljeni muzičar sa biografijom kakvu NEMA NIKO u modernoj muzici (proverite u kojim grupama i sa kim je sve svirao) razmišljao je pragmatično. Na albumu Danger Money (1979) već može da se nasluti i kuda se uputio… što će, nešto kasnije, gromko odjeknuti širom sveta pod muzičkim brendom Asia.
I ma koliko muzika koju su U.K. izvodili bila tehnički komplikovana i tražila koncentraciju od slušalaca, bilo je i jednostavnijih trenutaka. “Randezvous 6.02” je čudna pesma koja odaje utisak da je nekako zalutala u njihov repertoar – mirnijeg je tempa, uz simpatičnu priču o železničkoj stanici Waterloo u Londonu.
Kako je Waterloo samo jedna od osamnaest železničkih stanica u Londonu, pitam se da li je neko već ispevao pesmu o našoj najvećoj, Beogradskoj. Ili u nju više niko ne zalazi. 