Deda Vule i ja dobili poziv da prisustvujemo obeležanju desetogodišnjice osnivanja izdavačke kuće Akademska knjiga. Nismo bili lenji…
Prosečnom Beograđaninu se diže kosa na glavi od ideje vožnje automobilom do Novog Sada. Razlog za ovo je, svakako, činjenica da svaka vožnja do Novog Sada mora da se završi vožnjom kroz Novi Sad. A problem sa Novim Sadom je njegova veličina. U pitanju je veliki grad. Kako sad (u glavi da bude kosa, pitao je Mika Antić svojevremeno), šta je tu čudno? Pa čudno je prosečnom Beograđaninu da prihvati postojanje velikog grada koji nije Beograd. A posebno je čudno prihvatiti postojanje takvog grada na tek jedan sat vožnje, ukoliko gospodski prihvatite trošak od 190 dinara putarine, odnosno dva sata, ukoliko ste šktrica vulgaris koja pokušava da sitničavost duše maskira željom za vožnjom kroz fruškogorske krajolike, slavne Sremske Karlovce i pored Petrovaradinske tvrđave.
Ja sam uvek bio od te galantne sorte, pa smo aplikaciji Windows 8 Phone Here Drive + (auh!) dozvolili da nas stražarno sprovede od izlaza sa autoputa ka Subotici. Skreni levo, drži desno, ovde, onde, tek nekako, u štreberskih 17:58, stižemo u novosadski akademski zabran, zavučen u prijatno šumovito okruženje, uokviren lepim plavim Dunavom (u slučaju dobrih ocena. Loše ga pretvaraju u mutno Dunavo što je praksa kojoj se protivimo.) Parkiramo se nekako. Još jednom želim da povičem: Ako vam treba parking, a možete da napravite parking, onda napravite parking, a ne betonski prostor za zaustavljanje tri i po automobila a i to samo pod uslovom da su vozači aktivni u Formuli jedan i to sva trojica u ekipi Mercedes. Kome je do trave i pratećih krpelja koji do poslednjeg u sebi čuvaju virus Lajmske bolesti od kojeh ti mozak otekne do ekslozivno onespokojavajuće veličine, neka ide u zlatiborski zaseok Divljake, inače i bez ikakve ironije divno mesto.
Zgrada Univerziteta u Novom Sadu kockasta je i staklena građevina, sa fascinantnim ogromnim „roletnama“ koje odaju utisak pune funkcionalnosti. Na ulazu nas dočekuje veliki plakat, reklama za izložbu o radu Milutina Milankovića. Ulazimo u hol, gde nas dočekuje neumorna Bora Babić, direktorka Akademske knjige. U isto vreme goste pozdravlja i ljubi, šalje dalje, preuzima sledeće. Zmaj-žena. U holu se skupio narod, pijucka piće. U dobru i u zlu, tako je to sa svim događajima koje organizuje Akademska knjiga: uvek ima nešto da se popije i gricne. Obilazimo hol, ne poznajemo nikoga.
U pozadini primećujemo izložbu o rad Milutina Milankovića, kao i momka sa gitarom i usnom harmonikom. Pogledao sam malo bolje. Da, to je bio moj kolega Goran Polovina, frontmen strahovitog Plavog Ptičića.
Kao i obično kada je reč o Pupinu i Milankoviću, citati krupnih pohvala svetski relevantnih naučnika i upravnika ozbiljnih institucija prate detalje biografije. Tu su lepi panoi, grafički prikazi detalja teorije ledenih doba, opisi dokaza tačnosti i posledica Milankovićevih otkrića. Koliko na brzinu uspevamo da primetimo, srž Milankovićevog doprinosa je pre svega razjašnjenje uloge precesije u uticajima na klimu Zemlje.
Počinje protokolarni deo proslave. Amfiteatar Univerziteta u Novom Sadu je predivna nepranatrpana sala sa udobnim sedištima, kvalitetnim razglasom i sasvim odličnim klavirom. Surovo profesionalna konferansije nas obaveštava kosmos i zaštosmose okupili, te poziva da čujemo jednu pjesmu na klaviru koju je napisao… Eh sad, neka bude da je kompozitor Franc List. Stvar je odsvirao momčina kojem sam zaboravio ime, neka mi oprosti. Pesma je bila odlično odabrana, brza i spora, osećajna i virtuozna. Note su se zatrčavale jedne u druge i bežale kao uplašene Bambijeve mame. Svaka čast, majstore.
Zatim je vreme da nam se obrati direktorka Bora. Rekla je da nije gotovo. Da ćemo se i sutra boriti (sutra ćemo se tući, sutra ćemo se biti, govorila je Snebivljiva aždaja). Da je i ovo do sada, ovih tristotinak objavljenih knjiga, klasično biblijsko čudo. Kako? Čime? Jer svi u amfiteatru znaju protiv čega se bore: protiv nepristojnosti. Jer u borbi pristojnih sa nepristojnima nema načina da pristojni pobede, a da se ne uprljaju. U borbi prostojnih protvi nepristojnih uvek pobeđuju nepristojni. Konačno, Bora Babić to veoma dobro zna, a ja ne želim da u ovom tekstu pričam o tome, ne želim o tome ni da razmišljam. Bori hvala, nama ostaje ne da budemo optimisti, već da pokušamo da ostanemo ono što smo. Pristojni.
Obraćaju nam se dalje urednici pojedinih edicija: poštovani filozof prof. dr Časlav Koprivica, urednik edicije ΕΠΙΜΕΛΕΙΑ, urednica sabranih dela Aleksandra Tišme prof. dr Gorana Raičević, urednik edicije Ekonomija prof. dr Radovan V. Pejanović (koji je govorio dva puta, čime je na primeru pokazao kako je savremena neoliberalna ekonomija guta sve pred sobom; šalim se, čovek je dodelio Bori mali poklon), te prevodilica koja je u Novi Sad stigla skroz iz Pariza, a čije sam ime nesrećnim slučajem zaboravio. Najveći aplauz sa pravom pobira prof. dr Gorana izjavom da je Geopoetika objavila „Istoriju celibata“ što Akademska knjiga nadmoćno tuče svojom „Istorijom orgazma“, sa čime s ecelokupna ekipa Suštine Pasijansa u potpunosti slaže i poštovanu profesorku srdačno pozdravlja.
Govorancije su se završile. Tada sam primetio slavnu prevodilicu Akademske knjige, Ljilju Matić. Divan čovek, kao i uvek :). Ostalo je da izađemo u hol, nastavimo sa koktelom i da preuzmemo male poklone, kese koje su nas čekale u holu.
Prišao sam kesama, video da su unutra jedine stvari koje Akademska knjiga ima: knjige. A ljudi su se gurali. Zatrčavali u kese. Istraživali njihov sadržaj. Nervozno birali. Menjali knjige. Prebacivali iz kese u kesu. Nepristojnost je već tu, među nama.
Sve što je ostalo bilo je da se vratimo u Beograd, prespavamo i pročitamo novinske izveštaje sa ovog lepog skupa.
Kojih, naravno, nema.