Класика, симфонијска, оркестрована

Не волим да правим тројке, то ми је некако распар, али овог пута чиним изузетак. А можда ћу наставити и са четвртим делом, управо ми пада на ум шта овде фали на мом списку рок симфонија… Дакле имали смо први имагинарни албум Корни Групе, имали смо Флојда одсвираног тачно како је то пјесник хтио ријет, е сад нам треба једно преуређење један аранжман једна транскрипција за симфонијски оркестар.

Без певања овог пута. Когод да је ово прерађивао, схватио је то тако да гласови немају шта да траже у симфонијском оркестру. Зашто и откуд баш Јапанци то да ураде, немам појма, али како рече један у коментару “па неко је морао”.

Ово није цео снимак; пре годину-две кад сам ово нашао, исто сам се патио да нађем уцело, и нешто ми се чини да сам као успео али да је и у том најкомплетнијем снимку фалило понеко парче. Цевка је као кад се ишло у Темишвар у шверц, никад не знаш шта ћеш наћи а чега је нестало. Постоји бар комплетан снимак без слике, дај шта даш.

Токијски филхармонијски оркестар је, по јапанском обичају, кренуо да ради шта раде по Европи (тачније, ван уже схваћене Европе, например они већ поменути из Лондона) и еСАДу – да свира све и свашта што баш и није симфонијска музика. Ево шта срчка по Цевки даје – има ту гомила музике из цртаћа (јап. анимета) и игара, чак су угазили и у некакве дизније, ма свашта. Но, тај јапански обичај да се имитира далеки Запад подразумева да се онда у томе надиђе узор и цела ствар и уради по свом. Радимо исто што и они, само боље и како ми хоћемо (а не како “треба”, тј не како они мисле да то треба).

Сам “Таркус” је, међутим, баш класика (о Емерсону смо писали и пре, и то више пута, и док је био жив), и Такаши Јошимацу га је урадио како ваља. Управо онако како се то ради у класичарској струци: да би постигао звук какав је он хтео, а који би донео угођај оригинала другим средствима, расподелио је оно што изводе она тројица лудака на четрдесетак инструмената. Слушати гласније, да се добро чује шта је радио. Наравно, није успео да изведе (ако мене питате) онај стакато на Хемонду, који ни покојни Кит Емерсон лично није успевао баш сваки пут да наштимује. Но, зато је постигао практично све остало, поштујући сваку ноту, све је ту.

Истина, ово су Јапанци, па није као оно прошли пут да се види како цео оркестар ужива у томе што ради – делује као да су приступили овом као јуначкој кушњи, где се захтева прецизност реда оне какву постижу самураји (они прави, не ми, ма откуд) са катаном, усредсређеност на циљ и из видика искључује остатак свемира док се ово не уради. Диригент је, међутим, очигледно уживао у свему овом – коју ли журку тај има у глави, свака му дала.

Да се разумемо, ово није први пут да један класичарски оркестар изводи компликовану некласичарску музику. Нека остане забележено да је у зиму 1976/77 новосадски камерни оркестар (нешто већи… једном сам их гледао и било је и њих тридесетак) извео неку ствар Владана Радовановића, тада шефа студија за електронску музику радио Београда. Публика се, прича цимер, само згледала…