To mora da je anđeo

Sva je istina i ja od toga ne mogu da pobegnem: ako izuzmem nešto vrlo malo aktuelne muzike koja mi je bila po volji osamdesetih, trendovsu muzičku scenu te decenije sam uglavnom ignorisao. Ajde-de: slušao sam Dire Straits, čak sam pohodio koncert grupe Queen, po volji mi je bio Sting. Uživao sam u muzici Kate Bush, duboko poštovao Petera Gabriela, provaljivao liriku Springsteena. Navijao sam da opstane makar i krnji Pink Floyd i potajno se nadao da će se Led Zeppelin ipak ponovo ujediniti. Nadao sam se da će se Clapton vratiti na put pravednika i da će se okanuti tog eksperimentisanja sa produkcijom Phila Collinsa. Zabio sam glavu u šezdesete i sedamdesete i bio veoma uporan u nastojanju da tu muziku istražim do detalja (što mi je uspelo; trajalo je preko 20 godina, ali to je neka druga priča).

Naravno, trendove je diktirao MTV i pred njim su popustila i najveća imena; pravila igre su se promenila. Ponekad sam ga pratio, mada je to za mene bila decenija kad sam najzad razvio svoj animozitet prema televizoru i televiziji (opstalo do danas, hvala na pitanju). Bilo je muzike koja mi se dopadala u toj formi, ali ako izuzmem gorepomenute, nikad nisam kupio nijedan nosač zvuka svih onih koje su osamdesete donele kao nešto sasvim novo.

Dobro de, dva albuma od Sade…

Prosto, nisam ih poštovao – mea culpa – osim jedne grupe iz Londona. A i pred njima sam kapitulirao kad su osamdesete bile već na izmaku.

Na stranu oni eksplicitni pop-proizvodi: Michael Jackson, Madonna i družina su mi išli na ganglije onda, idu mi na ganglije i danas; tu se ne može ništa. Ali moj problem je bio u tome što nisam, kao što je to Peacock radio, brižljivo studirao scenu i razdvajao žito od kukolja, pa otkrivao vrednu muziku. Uzimao sam tu scenu na angro i nisam dopuštao da mi sintisajzeri kaljaju uši.

A onda sam u jednoj novoj pop pesmi već dobro poznatog engleskog benda prepoznao jedinstveno odsviranu usnu harmoniku – to jest, rekoh “jebote, ovo zvuči kao Stevie Wonder na usnjaku”. Proverim, kad ono Stevie Wonder na usnjaku.

Posvađam se na mrtvo ime sa drugaricom koja me je ubeđivala da je to sintisajzer i da se “na sintu danas svaki zvuk može odsvirati, samo ako se pravilno sempluje”. Popustila je godinama kasnije, kad je čula kako Stevie zaista svira usnjak…

Prokomentarišem i to da ova cura zna da peva, mada je to bio stil produkcije koji mene ne opčinjava. I parkiram tu priču do daljeg, ne razmišljajući dalje o tome. Dakako, uvek sam lako prepoznavao Eurythmics, tiho im se naklanjao na svaku sledeću pesmu koja bi napravila pometnju na sceni, a bilo ih je (setite se i drugih: “Sweet Dreams (Are Made of This)“, “Here Comes the Rain Again“, “Would I Lie to You“, “The Miracle of Love“, “Don’t Ask Me Why“, …), ali sam uporno puštao da sva ta muzika prolazi pored mene bez ikakvog upliva.

Decenija velikih medijskih dešavanja je učinila svoje. 18. jula 1988. godine, na stadionu Wembley u Londonu je održan i direktno satelitski prenošen celodnevni koncert povodom 70. rođendana tada još uvek utamničenog Nelsona Mandele, a ja baš tog dana nisam imao ništa pametnije da radim nego da sedim ispred TV-a i pratim taj koncert.

…A onda je na scenu izašla grupa Eurythmics. Posle zagrevanja, zaprštao je njihov najveći hit, sjajna tamnoputa Joniece Jamison je pevala pored Annie Lennox, onaj manijak Jimmy Z je odsvirao dva sola na usnoj harmonici kao da ne postoji sutra (nije Stevie Wonder, ali oprostio sam mu), a 100.000 ljudi u publici je bilo u delirijumu.

E, tu negde me je najzad stiglo. I ne pušta do danas.

– * –

Da budem iskren, Dave Stewart je čovek kojeg veoma uvažavam jer je opak mozak za produkciju i, uopšte, pakovanje dobre pop muzike, ali za njega me zabole. Ushićen sam harizmom Annie Lennox, njenim inteligentnim pristupom muzici i besprekornim muzičkim portfoliom izgrađenim tokom ovih 35 godina na sceni. Nije propuštala da pametno svaku once in a lifetime prigodu iskoristi tako da to upamtimo za ceo život. Pamtim je kao polovinu jednog od najboljih incindentalnih živih dueta u istoriji rock muzike, kada je sa Bowieom otpevala “Under Pressure” na memorijalnom koncertu za Bowiea. Potpuno i zauvek me je zatukla onom interpretacijom “Into the West” sa odjavne špice trećeg filma serijala Lord of the Rings. Već sam rekao šta sam imao o njenoj interpretaciji “The Whiter Shade of Pale“. Raspametila me je majicom na kojoj piše HIV POSITIVE kada je gostovala na nastupu Arethe Franklin na koncertu oktobra 2009, povodom 25 godina od osnivanja Rock and Roll Hall of Fame.

Često se setim te epizode sa Eurythmics, jer me podseća na to da treba stalno da preispitujem svoje predrasude, što i činim. Ponekad promenim mišljenje, kao nedavno u slučaju Prefab Sprout (ispričaću drugi put); ponekad ga zacementiram, kao pri trećoj i definitivno poslednjoj prilici koju sam dao jedinoj rock grupi koju odistinski ne podnosim (nebitno je koja je to grupa). To je, prosto, tako i tu se ništa ne može. Eurhytmics je ključ koji me je vratio da preispitam šta se to osamdesetih dešavalo na trendovski orijentisanoj sceni. Mnoge sam rupe u svom znanju tada pokrpio posle dvadeset i više godina. Život je lep i treba ga živeti punim plućima; jedan od mogućih soundtracka bi mogla da otpeva i čarobna Annie Lennox.