Tumaranje po portalima na kojima se okupljaju najzagiženiji kolekcionari najčešće je frustrirajuće – toliko je neverovatno koliko su oni spremni da izvade novca iz džepa za neku muzičku retkost, da se to graniči sa infaltinošću. Ima se, može se. 
Nama, sa jeftinim ulaznicama, ostaje samo da se čudimo i gledamo. Nisam baš toliki zagriženik da moram nešto da imam po svaku cenu.
Sa druge strane, takva mesta su dragocen izvor informacija o opskurnim i manje poznatim radovima koji, itekako, zaslužuju pažnju. Oko mi je zastalo na singlu koji je ponosni vlasnik nudio na prodaju za “tričavih” 400 dolara.
Objavila ga je grupa Skip Bifferty, a na njemu su pesme “Man in Black“i “Mr. Money Man“. Uzorak od 30 sekundi po pesmi nije dozvoljavao da bog zna šta zaključim – kraj šezdesetih, engleska beat muzika sa dozom psihodelije, zvuči na prvu loptu bolje od mnogo toga sličnog što sam već čuo…
Srećom, tražilica pronalazi dosta njihovih pesama koje pažljivo preslušavam i mirno mogu da ustvrdim – pesme koje grupa svira bolje su od dobrog dela hitova iz toga vremena. Kopka me samo kako za njih nisam ranije čuo i ko su ti momci.
Ispostavlja se da sam većinu njihovih imena već ranije sretao u raznim kombinacijama sa drugim muzičarima: gitarista John Turnbull i klavijaturista Mick Gallagher su krajem sedamdesetih završili u pratećoj, svirački vrlo kompetentnoj grupi Iana Duryja, The Blockheads, basista Colin Gibson je tokom sedamdesetih radio sa velikim imenima (Ginger Baker, Bert Jansch, Alvin Lee, Van Morrison). Odlični pevač Graham Bell je snimio par zanimljivih albuma, ali bez većeg uspeha.
Zato nije slučajno što je muzika koju su izvodili kao Skip Bifferty tako dobro zvučala. 