I didn’t want to be some satellite clown
So I went up to London ‘cos I heard it’s falling down
Found the Denis the Menace of Little Venice
Still digging up the bones of Strummer and Jones
Revolutionary days were sadly over
E, slatko sam se nasmejao kada sam čuo ove stihove. Pevala ih je zgodna plavuša kojoj se ništa nije moglo zameriti, tekst je bio podrugljiv, a pesma je zvučala kao da je nastala krajem sedamdesetih.
Znači, ponovo digging… A sve zbog plavuše.
Plavuši sam očas utvrdio identitet. Pevala je u grupi Transvision Vamp. Oni nisu nudili ništa spektakularno, ličili su mi na englesku varijantu grupe Blondie, mada je Wendy James nesumnjivo bila bolja riba od Debbie Harry. A onda je postalo zanimljivo… 
Kada joj je dosadila uloga fatalne žene i Transvision Vamp se rasturio, Wendy nije imala pojma šta dalje da radi. Kao svaka pametna plavuša, napisala je pismo. Kome? Elvisu Costellu, tražeći savet kojim putem da krene. A kako je Costello slab na lepe žene, posebno muzičarke, nije mogao da je odbije. Umesto da joj da savet, napisao joj je pesme za ceo album! 
Mora da se upiškila od sreće. 
Naizgled, sve je bilo na svom mestu: lepa žena koju vole mediji, veliki autor koji stoji iza nje, zanimljive pesme, ali album Now Ain’t the Time for Your Tears (1993) se slabo prodavao. Dovoljno da Wendy nestane sa muzičke scene.
Bolje da se na vreme udala. 