Kraj sedamdesetih je značio da su sve one glavne vedete progresivnog roka koje su žarile i palile na početku decenije (Yes, ELP, Genesis…) odavno dostigle svoj zenit i bile spremne da nestanu pod žustrom paljbom novotalasnih i punk grupa. Nisu imali neki veliki izbor – mogli su da izumru kao dinosaurusi ili da svoju muziku prilagode novonastalim okolnostima, što je podrazumevalo kraće pesme, modernizaciju zvuka i ubacivanje elemenata pop muzike, na koju su svi odredom bili gadljivi, kako bi bili prisutni na radiju.
Muzička industrija je bila totalno indiferentna prema ovakvoj muzici i samo je čekala da objavi umrlice.
U takvim okolnostima ideja da se formira supergrupa koja će svirati rock/jazz/progresivu činila se sumanutom.
Iako su John Watton i Bill Bruford molili Roberta Frippa da ponovo okupi postavu King Crimson sa kojom je snimio tri fantastična albuma, ovaj je to odbio. Nije im ostalo ništa drugo nego da pokupe ljude sa kojima su već sarađivali, a koju su klasa za sebe. Sa čudom od deteta, klavijaturistom Eddiem Jobsonom, Wetton je radio u grupi Roxy Music i bilo je samo pitanje kako da ga otme od Franka Zappe sa kojim je u to vreme nastupao, a Alana Holdswortha je nagovorio Bruford – među muzičarima je važio za gitaristu koji “zna da svira sve” i izmišlja sopstvene štimove.
Uostalom, sve pomenuto o grupi U.K. Grba je već opširno elaborirao, pa nije zgoreg da se podsetite…
Muzika na njihovom debi albumu je, očekivano, uglavnom instrumentalna. “Nevermore” je pesma koja zvuči kao da je nastala nekoliko godina ranije (a možda i jeste) u vreme slavnih dana King Crimsona. Kreće laganim prebiranjem Holdswortha po akustičnoj gitari, a onda Wetton počinje priču o tipu koji se odmetnuo iz grada i ne želi da se vrati… A to je samo povod da u drugom planu počne stvar da se opako kuva sve dok, u sredini, ne preraste u kompletno instrumentalno ludijanje u kome Jobson i Holdsworth pokazuju neverovatnu imaginaciju i sviračko umeće…
Preporučujem vam da je pustite što glasnije i preslušajte nekoliko puta. Pokušajte da pri svakom novom slušanju ispratite samo jednog od muzičara – toliko takvog sviranja nećete naći na desetine drugih albuma.