Ono kad se zatvori krug… Izgleda da veličanstvena umetnička dela moraju da prođu ceo krug: nastajanje, ekspšloataciju osnovnog izraza, interpretacije drugih, komplikaciju i, napokon, pojednostavljenje. Nigde to nije toliko očigledno kao u muzici: kako bolje da razumete stamenost neke muzičke teme ili njene poruke nego da se sa njom suočite onda kada je izvedena minimalistički?
Car! 
U slučaju da niste dobro razumeli ono što Croz kaže na početku:
Odsviraću vam pesmičuljak koji smo svirali u bendu u zatvoru u Teksasu. A svirali smo je zato što smo znali da je upravnik mrzi.
O pesmi “Almost Cut My Hair” je već sve rečeno otkad je osvanula na veličanstvenom CSNY albumu Déjà Vu (1970), pa i to da je reč o najboljoj numeri na tom albumu. Tu poslednju tvrdnju ne mogu da vam potvrdim, jer za četrdesetak godina permanentnog slušanja te ploče, otkako sam je kao klinac otkrio, još uvek nisam uspeo da utvrdim koja numera je najbolja (bojažljivo primećujem, ali ne izvrćite posle moje reči, da je oba moja favorita napisao upravo David Crosby).
Almost cut my hair, it happened just the other day.
It’s getting’ kinda long, I coulda said it wasn’t in my way.
But I didn’t and I wonder why, I feel like letting my freak flag fly,
Cause I feel like I owe it to someone.
Elem, sve je već rečeno o ovoj pesmi. Što se mene tiče, ja uglavnom ostanem nem pred njom. Jedan dokaz za to već postoji na Suštini pasijansa već četr godine. I kad malo bolje razmislim: jebote, pa to je to. Nisam ja Bajro, pa da lečim svoju logoreju nad dobrom muzikom. Postoje slučajevi muzike kojoj reči smetaju, osim onih reči koje su deo te muzike.
Must be because I had the flu’ for Christmas and I’m not feeling up to par.
It increases my paranoia, like looking at my mirror and seeing a police car.
But I’m not giving in an inch to fear cause I missed myself this year.
I feel like I owe it to someone.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
When I finally get myself together,
I’m going to get down in that sunny southern weather.
And I find a place inside to laugh, separate the wheat from the chaff.
I feel like I owe it to someone.
A kad već pomenusmo žito i plevu: nešto se čudno dešava. Graham Nash je nešto jako ljut na Davida Crosbyja. Mislim, jako ljut. Neće da kaže zašto, ali to zvuči tako kao da najbolji pevački duet u istoriji popularne muzike nikad više neće nastupiti u toj kombinaciji.
E, jebi ga. Ne mogu reći da se nisam nadao nekom čudu susreta.
Игром случаја, “separate the wheat from the chaff” ми је остало у ушима још дуго након што се песма завршила. Можда целих тридесетак километара, јер, наравно, ову песму имам у колима. Можда не баш ову верзију, ал’ опет неку од тих генијалних без струје.
Госпоја дигла руке од моје фризуре. Бар… ма мора да има добрих двадесет година како ми ју је скраћивала сваке године, требало ил не требало. Нешто ју је напустило надахнуће, шта ли. Сад само подрежемо део који ми дође између плећа и наслона, да ми не запиње.