Valex i ja smo najveći “crnci” među autorima na blogu i odavno imamo ideju da napišemo po koji tekst na temu kako se “crna” muzika uopšte primila na domaćem terenu. Danas ima puno naših grupa koje sasvim dobro sviraju soul/funk mešavinu koja, očigledno, ima podršku publike po klubovima. No, pre nego što pređemo na njih, bilo bi dobro da se vratimo u prošlost i da vidimo kako je sve to počelo na ovim prostorima.
Malo smo istraživali, razmenjivali linkove i naišli na neočekivane snimke.
U par navrata, taman kada sam se bio naoštrio da pišem, ono što smo pronašli je, na volšeban način, nestajali sa Cevke. Džaba onda priča koju nemam čime da zvučno ilustrujem.
Nešto ne verujem da je u pitanju povreda autorskih prava jer se radi o staritetima od pre nekoliko decenija , pa nisam ni siguran da iko na ovom svetu zna kome danas prava na te pesme pripadaju. Ja na to gledam na drugi način – treba omogućiti mlađim generacijama uvid u odličnu muziku koja se nekada i ovde svirala, a o kojoj nemaju pojma da postoji.
Tihomir Pop Asanović bio je jedan od vodećih klavijaturista u SFRJ. Zanat je pekao po klubovima američke vojske stacionirane u Nemačkoj, a po povratku u domovinu zasvirao je sa nekima od najvećih domaćih muzičara i izvođača: Time, Septembar, Boško Petrović, Josipa Lisac, Zdenka Kovačiček… i učestvovao na snimanju nekih od ključnih albuma iz sedamdesetih.
Snimio je i dva solo albuma: Majko zemljo (1974) i Pop (1976). Prvi je jako dobar, drugi malo slabiji, ponajviše zbog pesama sa pevanjem. Ali u intrumentalima, okupljena ekipa (Janez Bončina, Braco Doblekar, Ratko Divjak, Čarli Novak, Pero Ugrin, Jernej Podboj) naprosto briljira.
Skakavac je zato, u kontekstu onoga što se u to vreme sviralo u svetu, nešto na šta možemo da budemo ponosni.