Од Чачка се долина већ толико шири да више личи на равницу са задебљаним ивицама. Пут је у веома добром стању, мислим да би Грба пао у несвест кад би видео такав пут од њега до мене. Намеравамо да стигнемо до Лесковца, па се не задржавамо нигде. Краљево скоро да промиче поред нас, пролазак није тако забуњен као кроз Чачак.
Од Крушевца би требало да кренемо некуд на југ, можда бих чак стао негде где имају бесплатну бежичну, извадио лептоп и погледао куда даље. Међутим, скоро је подне и размишљамо о ручку. Пролазимо Мрчајевце, који су својевремено постали познати по свом попу (који је пред камерама тврдио да пола партијаца из места редовно долази у цркву). Размишљам колико смо само села са звучним именима већ прошли – Пироман, например – но већ ће се наћи неки новинар да их покупи и сложи текст.
У том наиђемо на Врњце. У истом језичарском маниру почнем да размишљам шта је то у једнини, врњац или врњак, и шта му је то уопште, сећа ли се ико шта је та реч значила. И онда челоклеп, аман бре па Врњачка Бања је овде. Скроз заборавио… ајмо тамо на ручак. Возимо се главном уз поток докле може, а онда апсолутно насумице скренем лево и онда паркирам код неког кафића, изгледа затвореног – нека жица навучена преко улаза. Идемо да се прошетамо.
Прво што уочавам је архитектура. Сви ти доксати, разуђени кровови, терасице, прилагођавање расположивом простору.
За разлику од нормалних места, где је главни трг настао као пресек најважнијих саобраћајница, ово је бања. Трг је на шеталишту, између брега и потока, и до њега истина води пар уличица али оне никако нису главне.
Размишљајући о месту за клопу, пролазимо поред барем десет таквих места, али. Два-три места су стари и велики хотели, где очекујем класичну хотелску понуду и вероватно забрану пушења. Један хотел има дискретну ознаку “В.У.” – аха, војна установа, хвала мати на салати, ваше се кујне ужелео нисам. Остало су ћепенци са брзом клопом – што можда и није лоше, али то имамо и код куће и тамо бар знамо која места ваљају. Тако стижемо скоро до супротног краја шеталишта и тамо спазимо одлично место за ручак, ресторан “Краљица”. Не расправљам о друштвеном уређењу него наручујем специјалитет куће… ал’ та фотка се чува за неки наредни утовар :). Порција је огромна али не предајем се, а и некако ми баш и иде, мора да је тај ваздух. Узимамо и преноћиште, за обе преостале ноћи, Лесковац ћемо неке друге године. Предност авантуре је што не мораш да се држиш плана.
Враћамо се по кола, али нема фотака до даљњег јер се батерија испразнила а друга није никад ни пуњена, из безбедносних разлога (нешто су ми рекли о теоретској шанси да пуна батерија експлодира у авиону). Онај кафић је, гле, сад отворен, ту попијемо кафу. Мачке и мачићи на све стране, набројали смо бар четворо различитих, баш живописних. Срећом, батерија празна.
Сад би било добро имати гепеес, тј у колима је али нећу да га пипнем. Пробао сам нешто на свом телефону, и тачно ми каже где се налазим, а око мене је изгледа Северни пол, све бело. Женин телефон… ма, нема везе, јес ми Врњачка нека варош, лепо рече човек да одатле има улица која стиже тачно пред хотел. Испоставља се да такве улице има три, и једна се рачва. Постигао сам потпуну претрагу, дакле ушао сам у сва три ћорсокака, па налево круг. За равничарског возача сам одлично изманеврисао, са све поласцима узбрдо под ручном, чак ме и госпоја похвалила (први пут, а возим је бар четрдесет година).
Предвече, са пуном батеријом, идемо у шетњу. И, гле, та архитектура.
И то не само старе зграде, него и ове релативно новије, у натур бетону из позних седамдесетих. Све се то некако труди да се уклопи, и успева. Препуштамо се старом спорту – она покушава да нађе нешто да купи, ја остајем испред радње и зверам објективом тамо амо. Овај усправни аутокрп напросто није смео да се омаши.
Већ у другом-трећем бутикчету госпоја успе да нађе фармерке за себе. Дакле да пасује величина и да крој није плитак као тацна. Испоставиће се касније да су данашњи дућани као интернет – све може да се нађе осим двапут. Сутрадан смо свратили на исто место да купи још једне, ал’ јок, нема. Као што смо и очекивали, економика минималних залиха налаже да од свега имају по један, а ако дође до потражње, лако је наручити, стиже сутрадан. Што некако не ради са бањским гостима који ту долазе за викенд.
Откривамо да уживамо у класичној шетњи са пазаром, од излога до излога. Јер овде још има нормалних радњи, са излогом у ком има чак и домаће робе. У Зрењанину (а и у доста других места, где смо стигли да завиримо) су из центра протерани нормални дућани; од обуће се продаје само спортска и то са педесет тзв. познатих марки за које никад нисмо чули; од одеће само ствари за 
бутике и хипстерај; од осталог, само кафићи, банке, осигурања, кладионице, мобилна телефонија, мењачнице и нема човек где леба да купи, а о некаквој гвожђарској или фарбарској радњи ни говора. Робне куће, заборављено. Зато, док смо ту, шетња. Десетак метара даље, у том истом пролазу, амбијент. Тај пролаз је прилично мрачан, јер у том делу, у висини другог спрата, фасаде су баш близу, и ова светла мора да су упаљена читав дан. Ово је још један пример оног дивног градског метежа, у овом случају лепо смишљеног и изведеног. Приде, и одржаваног, као што је изгледа и цела бања.
Испред радње, особље изнело кафу и ужину.
Могли бисмо скоро и ми на вечеру.