I was born in a dump lump
My mother died, my daddy got drunk
They left me here to die or grow
in the middle of Tobacco Road
Pre oko tri nedelje, zvanično sam načeo serijal tekstova o pesmama koje nisu proslavili autori ili oni koji su je prvi snimili, nego je pesma morala da “legne” u odgovarajućem trenutku na sceni, po pravilu u izvedbi nekog drugog, koji bi se usput i bolje omastio od te pesme. Ispitivanje uzroka tih dešavanja bi trajalo dugo i bilo bi teško, mada ne sumnjam da bismo na tom putu pronašli mnoge pikanterije. Nažalost, čestito istraživanje bi bilo stalni posao, a sumnjam da bi to iko hteo da plati baš meni… Ostaje mi da povezujem crtice kako znam i umem.
A na tom putu, jebotemiš, od resursa imam samo Internet. A na tom pustom i šarenom Internetu, suncetiebemžareno, pre neko veče sam utvrdio sa moj rođeni blog ispada referenca za projekat u koji sam zagazio.
Kako sad ovo da ispričam a da se pritom ne obrukam? Šta je ovde optimalan redosled? To očigledno neće biti kao i obično, ali s razlogom… No, prvo ide muzika. Pazi sad.
“Pa dobro”, reći će svako iole upoznat sa odnosima na sceni, “znali smo da ovo nije prvi izveo Eric Burdon sa grupom War“. Znamo da ste to znali. Znamo i da verovatno najviše volite baš tu verziju, a ona sad sledi, jer šta vredi da je pomenemo ako je nećemo čuti.
Leti perje, nego šta! Eric Burdon je teška kategorija, ume on da zakuva ljutu žurku, naročito sa takvom funk-rock ekipom oko sebe. Najzad, nije da nije, čovek je uticao na ono što će se dešavati na toj sceni. Imalo bi o tome šta da se priča, ali ne možemo danas i o tome. Setićemo se da je Burdon ovo svirao i sa svojom matičnom grupom The Animals, beše to 1966. il i1967. (informacije su različite).
Neki su mislili da su ovo The Animals prvi svirali, jer nisu dobacili do The Nashville Teens, što je prilično benasto ime za grupu iz Engleske.
No, ovde bi trebalo da dođe fusnota u kojoj piše da niste ništa propustili, jer…
Sve u svemu, sad bih ovde mogao da nakačim niz primera pesme “Tobacco Road” od pre i posle, sve izbegavajući da pređem na stvar, izvlačeći primere sa obe strane Bare… Mada, kako da preskočim verzije koje izvode Rare Earth, Spooky Tooth, braća Winter, Hobo Blues Band (na mađarskom!), Jefferson Airplane, Smak… I kad već toliko izigravam frajera pokazujući kako znam da prenosim linkove koje sam dobio pretragom na Cevki, što možete i sami, hajde da zastanemo na čas i pogledamo čega ima na Suštini pasijansa.
Ne, zaista: evo, pogledajte.
Prvo izveštaj sa koncerta Erica Burdona u Kombank areni, sa sve nekakvim linkovima u tekstu, a onda… Onda link na verziju koju izvodi John D. Loudermilk, u tekstu koji lepo započinjem tezom da stvari treba postavljati na svoje mesto, što je i moto ovog eksperimenta.
Originalna verzija pesme je ova:
A verzija koju izvode balavci iz Surija je, eto, prva prodata verzija. I ta se primila dobro: deseto mesto na top-listi u Engleskoj je bio odličan rezultat za to vreme. A dvadeseto mesto na top-listi u Americi je već spektakularan rezultat (i ne zaboravite na kontekst šezdesetih: radio u Americi je bio daleko agilniji nego na Ostrvu). I tu se pesma ustoličila po prvi put u verziji Teensa, te su tek od toga časa 1964. godine, četiri godine posle Loudermilkovog singla, mnogi počeli da izvode i snimaju tu pesmu. Stvar se raširila do te mere da su neki čak potpisivali pesmu kao tradicional, što dobro pamtimo da se desilo i sa pesmom “Hey Joe” kada ju je jimi Hendrix doneo u Englesku, snimio i napravio bum.
Glavni zajeb je u tome što su se neki potrudili, ali očigledno nedovoljno, da istraže koja verzija je prva snimljena. Pa i ako su dolazili do pravog imena autora, dešavalo se da ne dođu do informacije da je autor tu pesmu i snimio. Ništa čudno za ono doba: ako nekog izdanja nema u katalozima, onda… Onda to kao da nikad nije ni postojalo. A gerilske pretrage po fonotekama su nemoguća misija: pre Interneta, morali da imate i znanja i poznanstva i sreće, sve zajedno, da dođete do kompletne informacije o nekoj pojavi. Pride, ništa neobično za to doba: neko je muziku pisao, a neko drugi snimao, sve je to išlo kao na traci… I tada su ostajale beleške “obaveštenih” o tome da su “tu pesmu koju je napisao John D. Loudermilk prvi snimili The Nashville Teens, a ne The Animals, kao što ste sigurno mislili“…
I tu onda obino nastane poluistina – nehotična, ali svejedno: to je vrsta informacije koju je vrlo teško iskoreniti jednom kad postane sveopšte poznata.
Zbog te zbrke, a pride zbog spektakularnog podsećanja na pravu faktografiju na Internetu iz teksta koji sam, o groteske, ja napisao, i to na ovom blogu, morao sam da krenem sa verzijom pesme koju čak nalazim da je najmršavija od svih. Pardon: jedina mršava.
A za kraj, ako niste naročito gadljivi, poslušajte priču Johna D. Loudermilka o istoriji koja je dovela do pisanja legendarne pesme, čiji pravi izvor sada definitivno znate (a podsetite ponekad i mene).
Idemo dalje.