The V.I.P.s su bili jedna od ranih britanskih grupa koja je, uprkos nesumnjivim sposobnostima, kraj šezdesetih sačekala u ćorsokaku. Njihova čvrsta verzija bluza začinjena sa malo psihodelije nije preterano zanimala diskografsku industriju. Bila im je potrebna promena i očajnički su tražili dobitnu muzičku kombinaciju koja će im omogućiti da se prestave publici koja ne visi po barovima.
Kurioziteta radi, u poslednjoj postavi grupe svirao je i mlađani Keith Emerson.
Kada je početkom 1967. godine Emerson odlučio da prestane da svira s njima i otišao da oformi The Nice, bili su ponovo na početku. Sve dok neka viša sila nije umešala prste…
U to vreme, na drugoj strani Atlantika, Gary Wright se spremao da krene put Evrope. Imao je sreće da upozna Chrisa Blackwella, vlasnika Island Records, koji ga je spojio sa članovima The V.I.P.s. Hemija između muzičara je najednom proradila – novoosnovani Spooky Tooth je postao jedna od najuzbudljivijih grupa na Ostrvu.
Wright se pokazao kao odličan kompozitor, a zvuk same grupe bio je specifičan za to vreme – u svojoj postavi imali su dvojicu klavijaturista (Wright je svirao klavir, a Mike Harrison orgulje) koji su, zbog slične boje glasa, delili i vokale. Zato su njihovi albumi bili praznik za uši.
Uprkos nesumnjivom kvalitetu i hvalospevima kritike, nisu stekli široku popularnost u Britaniji. Povremeni ispadi (album Ceremony (1969) snimljen sa francuskim avangardnim muzičarem Pierreom Henryjem) su im, zato, obezbedili vernu publiku po Evropi, naročito u Nemačkoj i Francuskoj. Posledica neuspeha na domaćem terenu je često menjanje postava – ako izuzmemo prva dva albuma, tokom sedamdesetih više se nije znalo u kom sastavu će se snimati naredni.
Album Witness (1973) im je peti po redu i, iz onoga što sam pročitao iz izjava članova tadašnje postave, nije im jedan od onih na koji su ponosni. Smatraju ga “previše mekanim”. Na njemu ima brzih i laganih pesama, većinom izuzetno kvalitetnih, pa se njihov opis “poppy i mekanog” može tumačiti i kao izuzetno melodično i prijemčivo.
U svakom slučaju, “Wings of My Heart” je lepa ilustracija onoga što se može čuti na albumu. Wright je čovek koji u njoj teško pati (zna se zbog čega), ali je rešio da se ne predaje i kreće u nove akcije.
Spooky Tooth su izdržali još dva albuma posle ovoga. Gary Wright je postao velika zvezda u Americi kao kompozitor i izvođač. Većina bivših članova je u drugim grupama napravila ozbiljne karijere što rečito govori o njihovim sposobnostima i talentu. Mike Harrison danas predvodi ko zna koju već po redu postavu grupe Spookie Tooth i žari i pali po Nemačkoj.
Dobar povod da se na njih navratim još koji put.