Podsvest

Retki su albumi koje često slušam, a da i sam ne znam zašto to radim. Možda je u pitanju samo moj subjektivni utisak da se nalazim samo na korak od shvatanja šta je autor hteo da mi poruči. I kada mi se učini da sam sve ukapirao, shvatim da mi tu nešto stalno izmiče.

Pa ga pustim ponovo.

Okkervil River je interesantna grupa iz Austina u Texasu koja je pronašla specifičnu zvučnu formulu, negde između rocka/folka i punkerske oštrine. Na desetak albuma, uglavnom odličnih, jasno su demonstrirali šta mogu. No, njenom šefu Willu Sheffu i pevaču Jonathanu Meiburgu to nije bilo dovoljno. Videvši da ideja imaju na pretek, odlučili su da pokrenu off projekat/grupu u kojoj bi mogli da eksperimentišu do mile volje, ne zalazeći pritom na teritoriju koju su već obeležili i definisali.

Pesme koje snima i izvodi Shearwater su mnogo mirnije, refleksivnije i teže za razumevanje. Najinteresantnije od svega: na do sada devet snimljenih albuma ni jednom se nisu ponovili – svi oni zvuče potpuno različito.

Najnoviji album Jet Plane and Oxbow (2016) je neuobičajeno uspešno putovanje. Meiburg i Sheff su inspiraciju potražili u osamdesetim godinama, s tim što su pesme koje su snimili zvučno prilagodili modernoj produkciji. Kako je u pitanju neka vrsta art rocka, jasno se prepoznaju uzori (Talking Heads, David Bowie, Peter Gabriel i slični) pa sve zvuči nekako naglašeno atmosferično i “bogato”, kao da ih je producirao sam Brian Eno.

Kako Meiburg pripada grupi izuzetno obrazovanih muzičara i intelektualaca sa jasnim stavovima, u većini pesama se bavi oštrom kritikom američkog društva (ne zaboravimo da su ovo Teksašani). Ostatak su prave male psihološko-filozofske studije koje je teško tumačiti.

Ovaj autorski dvojac treba uzeti za ozbiljno, iako se na momente čini da Meiburg ima problema sam sa sobom, kao u današnjoj pesmi:

Oh, when you whistle down the wind
When you needle the dark with your mind
When you’re firing volleys of words in an arc
When you’re snuffing out all that’s still alive

And a droplet falls
From the dropper’s eye
Blooms like a wave
That slowly overruns all of your days
And slips the caul
From off your eyes
You face alone
A fear that’s dragging us all in its wake

And you kill the lights

I know
You’re in the river now
And you yield to the water’s embrace
And you lie like a stone on the banks, giving out
As it carries off all of our names

I know that sound
I know what it likes
I know it feels
Like all the guns of a battery trained
Right at your eyes

Because it’s real
Because it pulls
A thread of slowly unraveling days
Annihilates
Your mother tongue
Your only light

But hold this sound
Follow it all the way

And put down the knife

The night is here
But still is spinning out stars in its wake
And that stubborn light
Pools in your heart
Warm and nacreous, baby
The milk of sighs
And dreams

Meni se čini da “Blackchannels” metaforično govori o glasovima koji se povremeno javljaju u glavama svakoga od nas, terajući nas da pomišljamo na ono najgore, a da toga nismo ni svesni.

Zato, možda nije loše da, s vremena na vreme, posegnemo u kućnu apoteku i uzmemo “nešto za smirenje”. Preventive radi.