Kad poludim, biću premijer.
Vesna Denčić
Moglo bi se reći da su nam preostali još samo aforizmi. Onda će neko brže-bolje da poviče kako je moguća i aplikacija govnjive motke. A onda, kao da nismo ni prekidali nit revolucionarne misli, neko će čilo da zaurla “Kad ćemo već jednom da ga skidamo”. Uto neko sa strane dobacuje da ga mi nismo ni oblačili, pa šta ima da ga skidamo, dok će neko drugi podsetiti časno vikalište da smo ga ipak demokratski izabrali, sa sve nizom ispraznih krilatica o posledicama činjenja i nečinjenja, biranja i nebiranja, Mirko pazi metak, dobro veče dragi gledaoci ovo je dnevnik a tvoji su kapc’ teški, vinter iz kaming i sve o tome.
I nije toliko problem što se te rasprave vrte u krug, sve do nekih izbora u kojima bez greške pokažemo svoje pravo lice, u međuvremenu sprovodeći razne tehnike svejednosti dok nam se valjaju nove bombonice za zbogom pameti. Problem je u tome što smo ostali hrabri samo na rečima, u virtuelnim zonama i onda kad onlajn tehnikama lečimo svoju dokonost, slabost da činimo i nevoljnost da preduzimamo.
Lako je pričati. Teško je preduzeti, jer još uvek imamo šta da izgubimo. I što reče onaj, a to beše najveća demagogija koju smo čuli pre 25 godina: “bavim se politikom zato što ona želi da se bavi mnome, pa da je zaskočim”. Mi nećemo tako. Eventualno možemo da kažemo, ali to nije namera već činjenica: “Izbegavam politiku jer me ona ionako sustiže”.
Ne možete se osloboditi. Ne možete pobediti. Ne možete ništa promeniti.
Niko nije uzviknuo “Ko? Je l’ ja?”. Eto, vidite.
U međuvremenu, velika burleska se nastavlja. Oni tamo zasedaju po Nišu, pa se baš tad zadesio neki sa bombama u Nemanjinoj 11 u Beogradu (obaška što je subota, ali ne budimo sitničavi). Predstava je bila, predstava je prošla, pa možemo da se vratimo navodima koje smo saznali, a da nismo hteli.
Sve u svemu, otkrivena je velika ujdurma protiv Srbije. Dakle, saznali smo da žene rađaju po dvoje dece samo zato jer neće da rade. Rode dvoje, pa svakog prvog 120 evra u džep, pa zašto da rade! Pa ko bi bre postigao da potroši toliku svotu za mesec dana!…
…Čekaj. Seci…
…Ne vredi. Nije informativno, nije smešno, nije zabavno, nije poučno. Sve što može da nije, skoro svaka izjava onog što ove nedelje stoluje u Nišu, već nije. A nema nijedno jeste. Odigrava se velika predstava u ko zna čijoj režiji, pa ko god da je na tom mestu, imao bi isti značaj. To pak znači da smo baš mogli da izaberemo nekog duhovitog, pa da nam makar bude smešno to što priča.
Savet Alana Forda:
Ili zaradi ili otimaj. Nemoj da se vadiš na poštenje jer posle će biti kasno. Ovaj savet bi bio naplativ kad bi bio koristan, zato zaboravite na njega i produžite na sledeći prilog.
Ako imate dva sata i četrdeset minuta na raspolaganju, a skloni ste istraživanju krajnje bizarno detaljnih sadržaja, slobodni ste da provedete baš toliko vremena gledajući vizuelno realističnu rekonstrukciju stradanja broda Titanik, u noći 14-15. aprila 1912. godine. Prezentacija je besprekorna, doduše bez prikaza ljudskih figura (osim zvuka na kraju), ali to je razumljivo iz mnogih razloga. Dakle, evo te slike, za koju vam preporučujemo da je pružite preko celog ekrana, ako ste se već upustili u gledanje.
Za svaku primisao o simboličnosti gledanja potonuća u realnom vremenu, bićete sami odgovorni. Mi vam takvu primisao nismo imputirali.
Citat nedelje:
Pa neka je dobio… Za književnost može. Za pevanje ne može.
Vala baš.
U međuvremenu, imamo jednu molbu za vas.
Ne “trebalo je da je dobije”; i ne “nije trebalo da je dobije”.
Treba reći samo “dobio ju je”. Ni manje, ni više. To je sve.
I što ono reče Pero lugar i partizanima i Nemcima: “A sad svi razlaz iz moje šume, _____ li vam _________ svima redom!”
Za to vreme, nastavićemo da ulažemo značajni mentalni napor u pokušaju da razumemo značaj Nobelovih nagrada za književnost i mir, kao nenaučnih i sasvim arbitrarno opredeljenih disciplina. Samo da nas ne opazi Pero lugar.
Poslednji pozdrav Saši Zurovcu, popularnom Vladi Klikeru.
Poslala Fata Muju u prodavnicu da joj kupi uloške. Došao Mujo i pita prodavačicu:
– ‘Zvin’te, a gdje vam stoje ulošci?
– Pravo pa desno, gospodine.
Vraća se Mujo sa vatom i lepkom.
– Gospodine, zašto ste uzeli vatu i lepak kada ste tražili uloške?
– Ovako: pos’lo ja pre neki dan Fatu da mi kupi cigare, a ona mi donela duvan i one papiriće… Evo sada i njoj. Neka i ona mota!
Nikad ne potcenjujte neiskvarenu snagu narodnog jezika.
Ščuo?
Obama i njegovi generali raspravljaju u Pentagonu i ne mogu da se dogovore kada je najbolje da napadnu Rusiju. Na kraju pitaju Francuze. Francuzi kažu:
– Mi ne znamo, ali sigurno ne na zimu. To će se loše završiti, znamo iz iskustva.
Onda su odlučili da pitaju Nemce. Nemci su odgovorili:
– Mi ne znamo, ali sigurno ne na leto. Već smo pokušali, ne vredi, verujte.
Šta da se radi? Neko je predložio da pitaju Kineze, jer su oni progresivni i uvek imaju nove ideje. I pitaju tako Ameri Kineze: kada je najbolje vreme da se napadne Rusija?
Kinezi odgovaraju:
– Upravo sada! Rusija je počela da gradi ’Snagu Sibira‘, ’Turski tok‘, kosmodrom ’Vostočni‘, most na Krimu, a u bliskoj budućnosti planiraju da unaprede Bajkalsko-amursku magistralu, grade nove sportske objekte za Svetsko prvenstvo u fudbalu i atletici, crpe naftu na Arktiku… Sve u svemu, sad im je potrebno što je moguće više zarobljenika!
I kao što smo onomad naučili, ukusi su slatko, slano, kiselo, gorko i umami. A ljuto nije ukus, nego bol.
Ali treba i to ponekad, kažu žitelji tropskih predela, tamo gde svi piju prljavu vodu, niko nema crevne bolesti i svi imaju hemoroide. Ili se barem priča da je tako… Jedno je činjenica: sve grupe ljudi u tropskim predelima na planeti, bez obzira na razdvojenost tokom starog veka, razvile su praksu jedenja ljute hrane. I tako je ostalo do dana današnjeg. Što južnije, to ljuće. Ljuti senf kod Norvežana – to je onaj što nije pošećeren. A “slatki” preliv za meso u Sijeri Leone je ljući od čilija.
I da ne zaboravimo nužni muzički prilog za nepristojno zviždukanje za vreme ručka…
Lažu svi što kažu da ne vole jesen. Evo, mi uživamo u jeseni.
I šta sad reći, a ne slagati?
Biće opet pravih utovara (ono da ima sadržaja, nema politike, ima priče, ima slike, a nema više mesta). Valja se nadati. Eno, čak je i Bob Dylan dobio Nobelovu nagradu, a zabeleženo je da se nije ni nadao. Šta bi tek bilo da jeste…
Prijatan ručak vam želimo!