Utovar nedeljom, 23. oktobar 2016.

A šta, nisu organizovali polaganje svečane obaveze, ono kao fol da ne žale da daju ako treba i kuću i vikendicu i svoj život i tako to? A, lebac ih gušterski, opet su se izvukli!

I tako, pisma iz kasarne i sve to – prođe vojska dok dlanom o dlan. Od onda smo svašta naučili: i da oni tamo u fabrici ipak ne nose pelene jer nisu male bebe, nego su naučili da trpe, a poslodavci ih nikako nisu tog dana čačkali na ulazu u fabriku, jer poslodavci to ne rade. Kao što Njegovo obezbeđenje nikako ne ometa saobraćaj u krugu od 10 km oko njegove lokacije na otvaranju novog pogona sa 60 zaposlenih (napredujemo: još 599.940 i rešen problem), nego eto, samo malo reguliše saobraćaj da može lakše da se prolazi.

Pa smo naučili da žene rađaju decu samo da ne bi išle da rade, nego da bi lapale od države, pa kad šušne 15.700 dinara za dvoje dece, da vidiš te radosti! I ko je blesav da radi kad mu dođe toliko para za samo dvoje dece! I ko tolike pare može da potroši! I nije istina to što pričaju da studenti druge godine ekonomskog fakulteta lepo žive pišući za 50 € po komadu seminarske radove od pet stranica studentima mastera privatnih fakulteta (nego to rade za 40 €!) i uostalom šta se to vas tiče ako fakultet ima akreditaciju, mada nije više megableja nego nezbitanga. Uostalom, ne pitajte šta država može da vam otme, nego se pitajte šta vi možete da otmete od države, rekao je još Hamurambi u svojim preambulama.

Pa smo naučili da treba da otvorite firmu u inostranstvu, pa da onda otvorite pogon u Srbiji, jer tako će vam država dati subvencije koje dobijaju samo strani ulagači, a ostale ko j… Šiša! A ostale ko šiša! Pa smo videli kako treba biti kadar stići i preteći i na svakom mestu kritikovati koga stigneš, a ko to kaže ko to laže da ću da se kandidujem za predsednika, svaka mu dala svaka mu čas sram ga bilo što to priča. Obaška što onaj veli da se možda neće više kandidovati (ako mu žena dozvoli da se ne kandiduje!), jer ako se kandiduje, šta vredi drugima da se kandiduju, jer njegovo kandidovanje će zaseniti značaj drugih kandidatura, pa onda kako da se kandiduje? Bolje da se ne kandiduje, e da mogu i drugi. Da se kandiduju, to jest, ako slučajno nije jasno šta da mogu i drugi.

Pa smo naučili šta ima ko da se meša što smo objavili četrnajz strana čitulja jedne tragično i nasilno preminule osobe iz sportsko-hemijskog miljea, pa smo još usput naučili kako se godinama stiče novinarski ugled, a kako brzo praćakne u blato kad objaviš nešto iz neproverenog izvora, a tek kako je to tek nekolicini bitno, dok plebs i dalje samozadovoljno prducka u uglu kauča pred televizorom i savršeno ga zabole patka ko je ostavio te majice u svlačionici i šta, uostalom, koga briga za majice, neka nose majice ako im se nose majice, mi evo nećemo i e baš nećemo da nosimo majicu sa likom Sunđer Boba jer nije pobedio na Ist Riveru, a bogami ni majicu sa likom Boba Dilana dok se ne izjasni da li će primiti ili neće primiti Nobelovu nagradu za književnost.

A majicu sa likom Kita Ričardsa bismo nosili uvek, pristao on ili ne pristao da primi Nobelovu nagradu za hemiju.

U međuvremenu, Vice nas uči aktuelnoj terminologiji porno-kulture, jer je, izgleda, ispalo najvažnije od svega da shvatite kako je malčice devijantno biti straight i da to što nemate para nekako morate objasniti kao posledicu svoje nesposobnosti, a ne globalizacije duha, jer takvo je takozvano građansko društvo u eri liberalnog kapitalizma. Jedna stvar negira drugu, a trik je u tome da šta god vi rekli, ispašće da niste u pravu, jer takav je plan: vi ne smete da “znate” ono što “treba”, jer u protivnom ćete se pobuniti protiv minimalca, pod uslovom da uopšte imate neka primanja.

Zato je sve moguće, recimo, i u medijima, jer mediji su najvažniji resurs održavanja (pa i opstanka) post-kapitalističkog establišmenta. Zato je moguće da nas Ivan Ivanović uči balkanskim varijacijama anglosaksonskog koncepta zabave, a šta nas on to jošte uči i kako je to što se u toj njegovoj emisiji dešava ispalo duhovito, ne bismo znali da kažemo. Jer, bili smo malo nepažljivi, pa smo se napili kiselog piva pre emisije, pa smo za vreme emisije podrigivali, dremuckali ili već radili tako nešto nepodobno, uglavnom radili smo sve ono što nas je sprečavalo da čujemo još jedno predavanje Gorana Bregovića o svim stvarima koje ima da kaže a da pritom ispadne moderno, postmoderno, urbano, ruralno, globalno, oralno, analno i vajs će ga znati koje sve reči tu još mogu da se umetnu, pa to ni u Njegovo dup Njegov um više ne bi moglo da stane, eto, toliko toga ima.

Simptomatično je ono što smo odavno primetili: koliko god da smo izolovani od toka informacija i vesti iz svih mogućih izvora (bez obzira na sadržaj, tematsko određenje, stav, kvalitet, potpunost, verodostojnost, verolomnost i, nadasve, veronaučnost), one do nas dolaze u taman za dlaku prevelikom obimu. Pitanje glasi: da li bi nas bavljenje tim informacijama, to jes’ aktivno konzumiranje, geopolitičko analiziranje, taktičko uporedno studiranje i, ne zaboravimo to nikako, strateški definisano aktivno učešće u stvaranju tih informacija° na bilo koji način amnestiralo? Da li bi onda, najzad, u nekom iznenadnom obrtu, prestalo to davljenje viškom suludih programiranih informacija sumnjivog konteksta?

Naročito nas zanima: da li bismo, najzad, mogli da se još i pozovemo na balkanski sindrom negativnih informacija, onih posle čijeg konzumiranja znamo manje nego pre? To je, verujemo, moguće objasniti preteranim praćenjem srpskih elektronskih i štampanih medija. Jer, kako drugačije objasniti toliko ljudi koji sede ispred televizora i, pride, čitaju neke sumnjive novine, a pritom realno ne znaju ništa o životu?

Nego, nećemo o ljubiteljima televizije i žute štampe, nego o sebi samima… Elem, šta vi preduzimate, osim što ste prečesto negativni, a uglavnom cinični? Nudite li išta više od nihilističkih ideja ili predloga o sprečavanju A dok se ne reši B? Imate li na pameti išta konstruktivno?

Možda da pronađete nekog klinca i naučite ga da voli da čita (knjige!), peče roštilj ili kuva kotlić, orezuje vinograd, popravlja bicikl, programira baze podataka, fotografiše evropske metropole, gaji muškatle, tumači Tarkovskog, izražava se pravilno, pomaže starijima, zasadi drvo?

Pa kad ga naučite bilo šta od toga, nađete sledećeg. Pa sledećeg. Pa posle deset mladih ljudi koje učinite za mrvicu boljim jer su naučili nešto novo a korisno, najzad ukapirate da džangrizanje ne vredi, a vredi samo širenje nekog znanja, pa taman to bilo i gerilski.

Jer, ne postoji premalo znanje, dobri ljudi. Nego postoje samo znanje i neznanje. A od neznanja ničeg strašnijeg nema. Neznanje je izvor straha. Neznanje je seme gladi. Neznanje je pogon ratova. Neznanje je projekcija mraka. Neznanje je razlog za minimalac. Neznanje je turbaljka. Neznanje je sranje. Nemojte negovati neznanje.

______________
° Klik bajt! Ćerka Džona Vojta odbila da dozvoli bivšem mužu Dženifer Aniston da poseti zajedničku decu! Nećete verovati šta se zatim desilo!!!!!!

Savet Alana Forda:

Ako planiraš da praviš predstavu za medije, učini to u radni dan, i to kad su svi tu, a ne na kazanu u Nišu. Inače nemoj ni da pokušavaš, jer pošten svet želi da se odmara od vesti. Ovaj savet je besplatan zahvaljujući pokrovitelju koji je iz opravdanih razloga želeo da ostane neimenovan.

Prolazi zec livadom, kad na vrhu nekog visokog, visokog drveta ugleda orla kako sedi, gleda u daljinu i ne radi ništa. Dopadne se to zecu, pa dovikne:

– Hej, orle! Mogli li i ja da sedim malo ovde, kao i ti, da gledam u daljinu i ne radim ništa?
– Ma, naravno, zeko! Samo kuliraj, brate!

I sedne zec u travu pokraj drveta i zagleda se u daljinu… Dok je tako razmišljao kako je baš lepo sedeti, gledati u daljinu i ne raditi ništa, iza onog drveta se prikrade lisica, skoči zecu s leđa, capne ga za vrat i odnese lisičićima za večeru.

Naravoučenije: ako si naumio da sediš zagledan u daljinu i ne radiš ništa, najpre je potrebno da obezbediš sebi visok, visok položaj.

Parkiranje u rikverc vam zadaje probleme? A kako bi bilo da probate ovako:

Nije teško kad znaš kako.

A to što se sad među vama zatalasalo mnenje kako je pojam “vožnja u rikverc” hiperbola na stanje u društvu, to zaista nije naš problem, nego vaša perverzna misao. Mi tako nešto ne bismo pomislili ni u tuđem snu.

– Jesi li čuo! U supermarketu “Tralala” pojeftinilo mleko za 30%!
– Jesam, čuo sam. Istina živa, samo imaš jednu malecku omašku u toj informaciji…
– E! A koju?
– Pa, nije u supermarketu “Tralala”, nego u supermarketu “Ojlala”… I onda, nije mleko, nego jogurt… I nije 30%, nego 35%… I nije pojeftinilo, nego poskupelo.

Citat nedelje je, zapravo, citat decenije. I to ne ove, čak ni one prošle; nego iz praskozorja one koja je uobličila mentalno smeće koje je još i danas merilo balkanske pameti i uspeha.

Četrdeset godina smo slušali zavijanje vukova, sada ćemo četrdeset godina slušati blejanje ovaca. I sad, što bih ja u svemu tome trebao raditi: da blekećem ili da zavijam? Što se od mene očekuje? Izgleda da moram napraviti takvu situaciju da se od mene očekuje da zavijam, ako već ne znam blejati.

Branimir Štulić, 1990. godine

Ako je za utehu – a Džonijevim rečima valja uvek verovati – treba da izdržimo samo još petnaestak godina. A koja onomatopeja će potom opisivati stanje stvari? Da li biste se usudili da to pitanje postavite Džoniju danas?

(Via; i nije ovo samo link radi reda, nego idite i pročitajte taj intervju.)

A ako vam je sve to sa onomatopejama palo teško, predlažemo vam da ne skrećete pogled, jer to rade samo kukavice. Nego izdržite. Eventualno budite malo ćutljivo raspoloženi, a za to mentalno priključenije postoji savršena muzička podloga: komplet od 21 nokturna Frederika Šopena.

Na osnovnoj stranici na Cevki postoji i lista svih ovih nokturna, pa ako ste željni preciznih informacija, a vi izvol’te. Šef veli da je sve ovo saslušao, i to u krug nekoliko puta. Teško nam je da poverujemo u to, mada nezvanično saznajemo i to da je nekome negde izjavio sledeće:

Izgleda da sam pronašao rešenje za slušanje muzike dok radim. Mislio sam da to nije moguće.

Došlo je poslednje vreme: naš Šef sluša muziku iz doba romantizma, pa još daje izjave o afinitetu prema takvim oblicima. Poslednje vreme… Džoni, vrati se.

A đavo će ga znati… Možda biste jednom ipak mogli da kupite i novi toner.

Referent prodaje, referent nabavke i njihov šef krenuli na ručak tokom pauze. Prolazeći kroz parkić ispred firme, ugledaju nekakvu lampu u žbunju. Priđu lampi, uzme je šef u ruke, protrlja da obriše blato sa nje, kad PUF! Izleti duh iz lampe.

– Ja sam duh iz lampe, bio sam u njoj zarobljen hiljadu godina! A u znak zahvalnosti što ste me oslobodili, svakome od vas ću ispuniti po jednu želju bilo koje vrste!
– Ja bih na Havaje, da imam kućicu na plaži, da uvek imam šta da jedem i pijem, da mi lepe žene dolaze u posetu i da nemam briga! – reče referent prodaje. PUF! Nestade čovek.
– A ja želim veliko bogatstvo, penthaus u Monte Karlu, jahtu u marini, ugled, lepe žene, da mi život bude žurka! – istrsi se referent nabavke. PUF! Nestade i on.
– A za vas? – upita duh šefa.
– Slušaj: kad prođe pauza za ručak, hoću da vidim onu dvojicu na radnim mestima.

Naravoučenije: bez obzira na povoljnost prilike, uvek pusti šefa da prvi izabere.

(Nota bene: Naš Šef nije takav. On je parlamentaran i sluša Šopena dok radi.)

I tako…. Dok smo mi zverali okolo i dugo nismo vodili računa o tome šta ima novo u svetu ekstremnih tzv. sportova, braća ekstremni tzv. sportisti su u svoje performanse ugradili i dramske konstrukcije.

Šta sve svet neće izmisliti. Nekima je vema stalo da privuku pažnju, pa to ti je. I onda naša deca pomisle da može da se živi od lakih para.

Žena u pedesetim dobila srčani udar. Dok je bila na operacionom stolu, prikaže joj se Bog, glavom i bradom.

– Je li došlo moje vreme? – pita ona Boga.
– O, ne! – reče Bog – Imaš još 35 godina, 10 meseci i 19 dana života!

Nakon oporavka, žena dođe kući sva srećna što će živeti još dugo. Digne novac iz banke i pođe lekarima koji su je pomladili, uradili lifting, uvećali sise, skinuli joj salo sa stomaka i bedara, kod zubara je izbelela zube, otišla je i kod kozmetičara, frizera… Pa po buticima… Nova ženska cakum-pakum. Vrlo zadovoljna svojim novim izgledom, odluči da ode u skup restoran u kojem se okuplja elita, pogotovo mlađi muškarci.

Na putu prema restoranu, na pešačkom prelazu je lupi kamion i ubije na licu mesta.

Došavši pred lice Gospodnje, reče mu:

– Svemogući, obećao si mi dugačak život, a vidi šta se dogodilo. Ali, zašto?
– Nisam te prepoznao – reče Bog.

Ne smeš se zajebavati sa slonom. Osim što je pametniji, veći i jači, pride ima i surlu. A ko ima surlu, ne prepiri se sa njim.

To pogotovo važi ako ne voliš Šopena i ako si noj.

Ako osećate potrebu da vrištite, učinite to sa stilom, šmekerski. Ne pokazujte drugima da vam je teško, nego se veselite u inat svim ludacima.

Onog ludaka koji je više puta dokazao da je istovremeno i kreten ne morate uzimati u obzir, ne samo zato što on vas ne uzima u obzir iako je potpisao obećanje da hoće. Ignorišite ga barem dok ne nauči da koristi kišobran.

Kako je počela grejna sezona, tako su počele i one čuvene i uvek besciljne rasprave o izboru, asortimanu i principijelnom pravcu sirovinskog sastava hrane koju konzumiramo. Na preporuke MMF-a na tu temu, učestale su razne uzvratne preporuke skatološkog tipa, što ih čini nepriličnim za citiranje u utovaru nedeljom na Suštini pasijansa (najzad, nismo mi vajs), pogotovo u onoj podrubrici na kraju teksta koja uliva optimističku nadu o tome da će nam svima biti bolje, naročito nakon što pročitate sadržaj današnjeg utovara i sednete za nedeljnu trpezu.

Teza o optimizmu na početku grejne sezone je labava i pomalo cinična, čak ima lagani miris demagogije, ali mi tome nismo krivi. Svet je postao naopako mesto, ali to je i dalje jedini svet koji imamo. Jedino treba da se zapitamo kakva su to merila, dovraga, postala dominantna. Ili ćeš da izveštavaš kako ti se kaže ili nećeš uopšte da izveštavaš. Ili ćeš da praviš decu i ojađuješ državu o dečji dodatak ili ćeš da izbegneš širenje porodice i trpiš uvrede okoline što neće imati ko da nam zaradi za penziju. Kako god okreneš, nećeš biti u pravu, zato nemoj da se nerviraš, jer upamti da je to princip, da je takav plan: ne smeš da znaš i ne smeš da budeš u pravu. A koga god da si izabrao kao Voljenog Činovnika, bilo bi isto: zabavištima, dečjim dispanzerima i sadržajem bukvara Srbije bi i dalje upravljao bankarski kartel koji misli da ima legitimitet samo zbog lažnog prefiksa “međunarodni”.

Ostaćete hrabri. Ostaćete uspravni. Ostaćete slobodni. Nećete ispasti budala. Nećete ostati gladni ni hrane ni znanja. Prijatan ručak vam želimo.