R.I.P. Leonard Cohen 1934-2016
R.I.P. Leon Russell 1942-2016
R.I.P. Mose Allison 1927-2016
Zapravo, trebalo bi brinuti. Tempo kojim odlaze veliki stvaraoci je neumitan, posledica je prirodnih tokova, jer godine čine svoje, a umetnici su poznati kao oni koji baš i ne mare mnogo za zdrav život.
Nije naš posao da tugujemo: naš je posao da pokažemo mrvicu poštovanja i da se sećamo tih stvaralaca, slaveći njihov život i delo koje su ostavili za sobom.
Problem je u tome što živimo životima koji nas sprečavaju da usporimo, jer ne može se biti temeljan kad se žuri. A od površnosti vajde nema. Odlasci ljudi kao što su Cohen, Russell i Allison su trenuci kada bi trebalo, ako ništa drugo, makar da se zamislimo o sebi samima – živimo li ili samo preživljavamo.
15. novembra nas je napustio jedan od najvažnijih kompozitora popularne muzike 20. veka. Ako je postojala autoski izražena ličnost koja je činila nesavladivi most između bluesa i jazza, eventualno uz jedan dodatni stub koji smo nekad zvali rhuthm’n’blues, bio je to Mose Allison. Ako se češkate iza uha jer, možda, za to ime čujete prvi put, nemojte se nervirati zbog toga: muzika koju je taj čovek stvarao i uticaj koji je izvršio dešavali su se možda i pre vašeg rođenja. Vreme njegovog ključnog rada su pedesete i šezdesete godine prošlog veka.
No, kod mnogih ozbiljnih muzičara, onih koji razumeju da se stvari moraju najpre staviti na svoje mesto, potom istražiti do krajnjih granica i najzad prevazići sopstvenim delom, opus Mosea Allisona je kamen temeljac u poimanju sopstvenog stila. Njega su kao uzor navodili Jimi Hendrix, Tom Waits, John Mayall, J.J. Cale, Elvis Costello… Trojica njegovih iskrenih poštovalaca i sledbenika, Van Morrison, Georgie Fame i Ben Sidran, snimili su album Tell Me Something (1996) sa muzikom Mosea Allisona, a on se sa radošću odazvao pozivu ovih velemajstora da i sam učestvuje u tom projektu.
Muzika se ne meri na kilo, ali ostaće zabeleženo da 150 numera koje je komponovao čine uglavnom remek-dela radiofoničnog lakog džeza. Long Island Hall of Fame navodi da je on bio kritičar društva pre Boba Dylana, satiričar pre Randyja Newmana i jezičara pre Micka Jaggera. Ostao je u senci, živeći neobično mirnim životom u porodici, birajući spokoj pre slave, sasvim zadovoljan poštovanjem koje mu ukazuju ljudi koji umeju da misle svojom glavom.