I can tell by your eyes that you’ve probably been crying forever,
And the stars in the sky don’t mean nothing to you, they’re a mirror.
I don’t want to talk about it, how you broke my heart.
If I stay here just a little bit longer,
If I stay here, won’t you listen to my heart, ohh my heart?
Znam, čuli ste ovu pesmu nebrojeno puta kako je peva Rod Stewart, a pojma nemate ko je njen autor i kako zvuči u originalnoj verziji. 
Evo novog priloga za naš mali serijal o važnim pesmama koje nisu proslavili njihovi autori ili prvi izvođači, već neko drugi.
Sredinom šezdesetih San Francisco je bio muzička meka. Sviralo se sve i svašta, grad je bio sinonim za slobodno izražavanje ideja pa nije ni čudo što je postao kulturni centar hipi pokreta. U takvom okruženju osnovana je grupa The Psyrcle. Njeni glavni članovi Danny Whitten, Ralph Molina i Billy Talbot nekada su zajedno svirali u grupi Danny and the Memories, a nova je trebalo da napravi pomak u pravcu folk/psihodeličnog zvuka. Angažovali su još trojicu muzičara i ponovo promenili ime.
Kao The Rockets uspeli su da 1967. godine da snime album. Pogađate, slabo se reklamirao i loše prošao na tržištu. Oko 5000 prodatih kopija bilo je toliko mizerna brojka tako da je izgledalo da će se njihova zajednička priča završiti i pre no što je počela.
Među retkima kojima se dopao njihov album bio je Neil Young. Osokoljen posle uspeha svog debitantskog solo albuma, brzo je nagovorio trojku Whitten/Talbot/Molina da mu se pridruži dajući im novo ime – Crazy Horse. Ostalo je istorija…
Tokom 1969/1970. godine Young je uz njihovu pratnju snimio dva antologijska albuma (Everybody Knows This Is Nowhere i After the Gold Rush), a oni sami su izdali odličan album Crazy Horse (1971) koji je pokazao da nisu samo prateća grupa Neila Younga. Na njemu je kao autor zablistao pevač i gitarista Danny Whitten. No, slaba vajda od uspeha koji donose probleme…
Već tokom snimanja albuma After the Gold Rush bilo je primetno da je Whitten u autu – njegova zavisnost od heroina je bila tolika da nije bio u stanju da zapamti akorde pesama, a kamoli da ih svira. Young ga je voleo i pozvao ga da im se pridruži u promociji antologijskog albuma Harvest (1972). I dok su ostali muzičari održavali probe i razrađivali aranžmane, Whitten je ostajao u pozadini simulirajući da nešto svira… Bio je to povod da mu Young da nešto novca i kartu u jednom pravcu u nadi da će povratak kući da mu pomogne da se pribere i sredi.
Sledećeg dana Whitten je bio mrtav – previše valijuma i votke nikome nije donelo ništa dobro.
Godinama posle toga Young je osećao krivicu zbog Whittenove smrti, što će ostati zabeleženo u mnogim njegovim pesmama, a publiku će tíh godina počastiti sa nekoliko mračnih i teških albuma. Dok nije preboleo… A Crazy Horse će ostati njegov prateći bend sve do danas.
Whittenova pesma “I Don’t Want to Talk About It” će, tri godine posle njegove smrti, biti jedna od najboljih na albumu Atlantic Crossing (1975) i hit za Roda Stewarta.
Emotivna priča o čoveku kome je slomljeno srce, ali ćuti i trpi je, napokon, pronašla put do slušalaca… Ta numera je ostala u trajnom repertoaru velikog pevača. Pesma doživljava još jednu renesansu 1988. godine, kada pop grupa Everything But the Girl snima singl koji osvaja visoke pozicije na UK top listi i na MTV mreži.