Ово сам обећао себи да ћу једном, па ево саћу.
Од осамдесетих ми је остало то да се као слабо сећам да је нешто уопште било, међутим мало мало па ми наиђе нешто из тог времена, па испадне да је тога било ихај и фртаљ. Например ово.
Кад чујем “Ђана Нанини” то ми дође као нешто за успављивање, као “Иванина нана” (што му можда и јесте исто, у неку руку). А није уопште. Волим ове италијанске ствари јер имају богату мелодију, са распоном у који би стала бар три-четири данашња хита.
И што те Италијанке умеју да се пробију гласом. Ђана је негде где би Зденка Ковачичек била да је себе схватала мање озбиљно, са фино промуклим гласом кад треба, и тим распоном.
Ово је урадио чак и извесни г. Стублић, ама нема он тај глас. Бар се потрудио да направи некакав превод, мада мислим да нема везе са оригиналом него је он ту гурао нешто своје. А и иначе не може он да добаци – нит је дипломирао што и она (клавир и композицију па после и филозофију) нит је родио дете са 54 године…
Кад се песма заврши, само пустите да вам свира даље, има ту шта вреди да се чује.