Nedavno sam na nekom portalu čitao recenziju poslednjeg albuma Stranger to Stranger (2016) Paula Simona. Očigledno mlađani autor teksta nije imao nekih zamerki ovom, inače odličnom, ostvarenju, ali je potpuno uprskao motku rečenicom koja je trebalo da bude poenta na kraju teksta. A ona, otprilike, glasi: “Ovo je muzika koju slušaju matorci.”
Izgleda mi da mu je bilo mrsko da sasluša i ostatak Simonovog velikog i kvalitetnog opusa, pa je nasumično ispalio metak u njega, ne shvatajući da je pogodio sopstvenu nogu.
Simon & Garfunkel su, nesumnjivo, bili među najznačajnijim muzičkim akterima još od polovine šezdesetih. Mnoge njihove pesme su, zasluženo, postale opšte mesto u svakoj fonoteci i njih se prihvatamo u trenucima kada želimo da budemo dobro raspoloženi, ne udubljujući se previše u njihovu sadržinu. Simon, kao kreativni guru dvojca, nije se bavio samo ljubavnom tematikom (ne zaboravimo da su oni počeli kao tinejdžeri), već su njegove pesme često bile ispevane oko stvari koje su ih okruživale: američkom snu o prosperitetu, slobodi i prilikama koje će doći u budućnosti, često sa dozom cinizma… Sve dok se snovi nisu srušili, a dvojac se razišao.
Simon je mogao da nastavi da rutinski stvara nove pesme na tragu postojećih koje su bile veliki hitovi i komercijalni uspesi, ali se odlučio na sasvim drugu stvar. Okružen uglavnom vrhunskim džez muzičarima Njujorka, snimio je album Paul Simon (1972) koji u neku ruku predstavlja njegovu veliku maturu. U tom času, on je već zreli tridesetogodišnjak koji savršeno zna da uobliči svoje misli u ozbiljne, intimne i istovremeno zabavne stihove. Na tom albumu počinje i istraživanje drugih vrsta muzike (reggae inspirisana “Mother and Child Reunion” ili latino “Me and Julio Down by the Schoolyard“), što je praksa koju će upražnjavati do današnjih dana. Na albumu There Goes Rhymin’ Simon (1973) je samo nastavljena već započeta priča. Ovoga puta perfektno ispoliran i besprekorno produciran, album je odlično prošao kod publike i kritike, a primetno je pomeranje fokusa pesama ka dubljem istraživanju političkih i socijalnih tema.
Snažnu autorsku trilogiju s početka solo karijere Simon je zatvorio albumom Still Crazy After All These Years (1975). Sam naslov albuma može da bude odličan moto za ljude slobodnog duha, a i ono što se krije u pesmama je sasvim u skladu sa njim. Iako je u neku ruku mračniji od prethodnika, jer je Simon u tom času bio usred razvoda, muzički je veoma raznovrstan i predstavlja interesantnu šetnju kroz mnogo stilova – od džeza, preko soula, sve do gospela.
Razočarenje propalim brakom Simon uspeva da vešto transformiše u humor. “50 Ways to Leave Your Lover” je pesma u kojoj ženski lik na zaobilazni način govori svom dečku/mužu da je ukapirala da nešto ne štima u njihovom odnosu. Zatečen, on nema nikakvu ideju šta dalje da uradi…
Sam Simon je pričao da je pesma notorna glupost. Njegov brat je dodao da je, dok ju je sastavljao, učio sina kako da se rimuju stihovi. Ma kako je sam autor neozbiljno shvatao, ona je zanimljiva, posebno za slušaoce koji se osećaju zarobljeno u odnosu sa partnerom.
Za razliku od recenzenta pominjanog na početku teksta, mi, matorci, slične smo stvari odavno proživeli. I zaboravili na njih. 
Filigranski bubnjarski početak je delo “gadnog Steve”, hoću reći Stevea Gadda, sešn ajkule svemirskog kalibra.