Те 1974. сам већ кренуо мало озбиљније да набављам албуме, међутим, касно. Већ крајем августа се некако десило да је Дом омладине изгорео, диско пребачен у амфитеатар музеја, и тамо почну да пуштају… диско. “Уна палома бланка”. Крај, готово, нема више.
Још јануара сам на тевеу видео “Чикаго” са тоном лака за косу на главама (истина, две године касније :)), налицкани и упеглани, дакле крај, готово… то сам већ рекао. Е ако је томе крај, шта ће ново да се појави? За Боувија се још није било толико чуло, знали смо да се крчка некакав глам рок и да ће сад да се фура неки десети имиџ, но до појаве стотина риба са боувијевским (енгр. bowieјевским) шишкама има да прође још скоро година, ово је јесен 1974.
И онда се појави Кокни Ребел и Стив Харли. Који је тада, на омоту албума, изгледао испијено, скоро премлаћено, у тотално нерокерском амбијенту (задње седиште лимузине са белим кожним седиштима – дакле код нас нису издали баш први албум него за сваки случај тек други). Купим то, одушевим се како је упрегнуо синтисајзере и какве текстове пише, аранжмани деловали мало суво али све скупа занимљиво. Тек много касније наватам, са првог албума, ово (мени звучи штогод тихо, одврните):
Дакле, сав тај глам рок је био само паковање. Ипак има ко да пише, за мене лично, мале рок симфоније. И није му једина.
О њему је шеф већ нешто писао, а вреди погледати и цео шпил. Ту ће се наћи и остале његове ситне симфоније – “Себастијан”, “Шта су направили од блуза”, “Стрмопижђавање“… има тога још.
Како су се провели као бенд, пише тамо. Цик цак биографија, као и код сваког јачег бенда, шефов его против свих осталих који су хтели нешто рефлектора и за себе. Што их није спречавало да се касније окупљају у разним поставама, с њим и без њега, увек са неком речју из славних дана у називу. Песма “г. Рефлс” остаје као трајно сведочанство о суштини шоу бизниса.
О самој песми… текст и наслов (“Самртно путовање”, ајде) су један од Харлијевих искорака у бизарно и театрално. Ваљда се после нашао на свом месту кад је играо “Фантома опере”. Али музички, хм, ово је већ врло чудно. Ту има неке народне музике, и то не неког одређеног народа него онако, из било ког краја Европе се то могло чути којегде по градским трговима, било кад у време ренесансе и касније. Тј има таквих делова у овој песми, али су уклопљени у све остало тако да се скоро не примети осим кад се бане у средину (што је моја госпоја и урадила и питала “јел’ ово Бреговић опет мазнуо негде?”).
Занимљива ми је преобразба Харлијева из жгољавог момка са изражајном гестикулацијом лица (наглашено благом шминком око очију, глам је то) у нешто попут лучког радника. Чак почиње да личи на Стинга и једног мог другара, на које није личио нимало кад су сви они били млађи. А глас остао исти.