то се нешто мислим, деране, како је време релативно. не мислим оно којом брзином протиче, то је одавно доказано да зависи од врата. шта, којих врата? па од вецеа, зависи с које стране се налазиш. ама не мислим на брзину него на дужину. ма које милијарде година, мене занима много мања јединица, тренутак. оно, док трепнеш, шта све може да се деси док трепнеш.
ево кренемо госпоја и ја некуд, и кад она каже само тренутак, знам да је кренула да се још само мало дотера. ако је чујем из собе, могу тако трепнут да стојим дес петнес минута, ако је из купатила уме и за седам. ил ко онај кад је пито ову на аутобуској, за које време стиже бус за мијајловицу, каже она само тренутак, а овај оде све се мислећи да неће бити да је тако брз, ал изеш га релативно је то време.
ил кад одеш код неког, треба ти нешто, а овај ти каже да сачекаш само тренутак. сад ту та релативност штогод зависи од особе, и шта ради. ако телефонира, онда изеш га, иди на веце. ако телефонира а чујеш да се већ поздравља, друга ствар. ако је мајстор и ради нешто, гледај да ли расклапа ил склапа и је ли му време за паузу. ако натрчиш на неког ко као треба да руководи некаквим хаосом, батали посо. тај ти је то реко само да те се отараси, завршићеш ко онај што је дошо због оног јосифа из трбушнице.
а пај сад кад ти кажу да је нешто тренутно. питаш јел има, каже тренутно нема али. е сад ту обично каже можемо да наручимо а то је онда мало јебигица, могу и сам да наручим па не морам сутра да долазим опет нег ће ми стигне на ноге. колико ће разносачи да узму а колика је њина маржа? е али ако не ваља, код ових мож да дођеш да им очиташ коју, има да га замене из цуга, а за ово што ти донесу шаљи сам. ал ајде није нешто крупно него тренутно нема јогурта. то онда знаш да ће да стигне за пола сата или најкасније сутра, па има смисла да питаш. ако је угаљ или нешто кабасто, дан два три. знаш макар отприлике.
а има и оно кад нема смисла да питаш. ко кад ти преко разгласа каже “тренутно није на располагању то и то”. ајде бре а кад ће бити? немаш кога да питаш, не знаш ни где седи то луче што говори. а и то се прожгадило, некад се знало како то треба да звучи, а сад наместили ту електронику, хифилистичари ниједни, па се све разуме што каже, нема више онај шмек. а опет џаба разумеш кад не знаш шта им је то тренутно. јел оно нема до даљњег јер ни ми не знамо ништа, или нема и неће скоро ни бити јер је цркло и више немамо чим да га поправљамо, или се нешто десило госпоји која је надлежна за то. откуд знам шта, уганула трепавицу, сломила ногу, отели је, отишла на марс…
него главни ми је штос кад ми когод пошаље линак на нешто на том фејзбуку. а немам ти ја то тојес имо сам ал’ сам забаталио, која је то дангуба бре а слабо жита у том кукољу, и онда ми неко ишаково… а нећеш, научио сам ја, ако пише сх онда се чита ш, дакле ишаково ми неко налог и сад ни не могу да се улагујем тамо, и кад хоћу да погледам тај линак, цврц.
ајде, тренутно није доступан. кад ће да прође тај тренутак? неће никако, пази бре, ја већ четврти дан покушавам и све ми се чини да сам упао у некакав тренутак мрмота, оно знаш кад ти се бесконачно понавља једно те исто. па да ти кажем да не знам шта да ти кажем, немам сад неки паметан савет, ово још нисам доживљавао. то, мислим, да се време заустави. ал навикли смо на свашта, ваљда ћемо се навићи и на тај живот у бесконачном тренутку. тјах.