Да наставим овај јесењи
циркусциклус фотком из оне друге улице са састављеним крошњама. Таквих улица нема превише, мало зато што дрвеће не стигне да порасте толико, а мало и зато што су сокаци широки.
Ово је Цара Душана, од милоште звана “кара Душанова”, у време док је било нормално и дозвољено да се зезамо на рачун оних што пишу ц а читају к. Тамо где је сад семафор некад ми је био фото-кино клуб (опет постоји, али без оног -кино), назван ЦД13 по адреси, био је на броју тринаест. Ово је уједно и подсетник да сам прошле године само двапут имао истовремено и фоткалицу и возача и да се нисам много осевапио од фото сафарија са десног седишта.
(велика)
Иако је тек крај октобра и тек је 14:50, облачно је и делује као да је сутон. Штоно кажу, сноћкало се. Тихо суботње јесење… вече, помало хладно али бар не дува, нигде никог нема.
Крошње, која гола која зелена, па је под некима скоро мрак. Но, то је до својинских односа.
Виђао сам по Америци улице где цео дрворед цвета истог дана. Што ће рећи да је све сађено одједном, што је опет могао да уради само град, који је платио некој хортикултуралистичкој фирми да то среди. То такође значи да је дрворед на градском земљишту и да припада друму а не плацевима. Овде, међутим, плацеви иду до асфалта, ово је Граднулица, стари сељачки крај, без обзира што се центар види одавде (она зграда у дну је градски музеј). То онда значи да је свако себи садио дрвеће какво му се свиђа, па има свачега. Шарениш један, па оваквих јесењих призора има од раног октобра до добрано у новембар. Само се боје премештају.
Кад смо код боја, више среће него оно јуче. У ствари исто, опет један црвени југо и плави теретњак (ајде, фургон ака пикап) и гомила сивила, али су се много згодније распоредили. И приде јаркоцрвена фирма неког -то сервиса (сад да ли је фото или лото, погађајте).
Е, да, зашто Граднулица? Скраћено од “градна улица” – ту су били виногради. Ако чујете неког да каже “Грандулица”, слободно га одаламите овим податком. И данас има пољопривредних домаћинстава – кад улазим у град овуда, ако пратим трактор не трудим се да га претекнем, знам да ће убрзо да скрене.
Обрада за ову фотку се свела на завртање бленду-две док нисам поништио вишак светла који је аутоматика направила. Тек тад је испало онако сумрачно како је и било. И обрезао сам мало, вишак асфалта са доње стране је само сметао.
Овде завршавам ово јесење коло (ака циклус). Три дана касније је наишао новембар, још и леп какав новембар уме да буде, али и даље скроз непривлачан за фоткање. Оно што сам тада снимио током две-три шетње, напросто није за овде. Ма хладно ми и кад само погледам, где још и да пишем о томе.