U više navrata sam pokušavao da shvatim šta pojedini novinari i recenzenti nalaze u muzici koju isporučuje grupa Kasabian kada o njima pišu u superlativima. Ispostavilo se da je to bilo uzaludno trošenje vremena. U njihovoj muzici mogu da razaznam raznolike muzičke uticaje i citiranja koji se protežu od beat muzike šezdesetih, preko brit popa osamdesetih i devedesetih, pa sve do novijih stremljenja prožetih elektronikom. Ali je sve to nedovoljno da bih poželeo da ih ponovo slušam.
Valjda nam se ne poklapaju talasne dužine.
Jedina njihova pesma koju zaista volim je “Thick as Thieves“. Nije tipična za ono što rade i u meni je odmah probudila asocijaciju na mnogo drugih pesama koje su u svoje vreme pevali Small Faces ili The Kinks. U njoj se na nostalgičan način govori o bliskosti i drugarstvu dva dečaka koji su se, kako su odrastali, sve više udaljavali. Od početnih stihova…
There we were, thick as thieves
Frightened by shadows in the autumn leaves
We wore stolen hearts, vintage souls
Aided by lies amongst the meat eating foesAnd hey ho, where did it go
When did we lose our sight
And it’s a nice show
The ones we perform
Performing them day and night
…dospeli su do toga da se na kraju pesme opraštaju jedan od drugoga sa pitanjem koje ostaje da visi u vazduhu – da li praštaju jedan drugome?
Ne lupam glavu time.
Možda će Kasabian u nekoj od budućih pesama dati odgovor i na to pitanje. Ukoliko se to desi, potražite ga na nekom drugom mestu. Ja za njih više nemam vremena.