Obožavam pesme koje su, u stvari, muzičke minijature i traju manje od tri minute. Potreban je majstorluk da se tako nešto uradi. Na moju žalost, većina od njih ostane nekako zapostavljena, u senci, pa ih se i ja retko setim.
Zbog toga mi je promaklo i da napišem koju o jednom od najtalentovanijih britanskih muzičara.
Bog je bio jako darežljiv prema Ianu Matthewsu. Bio je lep ko lutka, svirao je odlično gitaru i imao zlatne glasne žice. Uz sve to, imao je sreću da ga zapazi Ashley Hutchings, pozove da peva u grupi Fairport Convention i činilo se da sudbina nasmešila ovom mladom čoveku. Dve godine deljenja vokala u grupi sa Judy Dyble/Sandy Denny bilo je odlično iskustvo, ali je cela priča oko budućeg usmerenja Fairporta krajem šezdesetih došla u ćorsokak – prežvakavanje folk tradicionala nije više bilo interesantno.
Logičan potez je korak ka solističkoj karijeri je odmah napravljen. Matthews’ Southern Comfort (1969) je odličan album na kojem se prepliću country i rani rock and roll koji su perfektno odsvirani ponajviše zahvaljujući društvu iz stare grupe (Richard Thompson, Simon Nicol, Ashley Hutchings), a značajan je i zbog toga što se Matthews po prvi put okušao kao autor. Aktivirao je grupu koju je nazvao po debi albumu i sa njom snimio još dva albuma. Duže će se pamtiti treći i poslednji po redu Later That Same Year (1971), koji je iznedrio Matthewsov najveći uspeh – obrada antologijske pesme Woodstock Joni Mitchell bila je i ostala jedna od himni cele hipi generacije.
U takvoj konkurenciji, ostale numere sa ovog albuma su prošle gotovo neprimetno. “And When She Smiles (She Makes The Sun Shine)” je idelistička oda zaljubljenog muškarca ispričana jezikom šezdesetih. Ona sadrži sve one detalje koje odlikuju Matthewsov opus: fenomenalnu melodiju, lagani akustični aranžman i pevanje koje se podvlači pod kožu već na prvo slušanje.
Iako je Matthews u neku ruku bio predoređen za veliki uspeh, njegova kasnija karijera je posle ovog albuma postala potpuno haotična. O tome ćemo nekom drugom prilikom.