Poslednjih mesec dana, Grbić nas je zarazio rndačenjem. U žargonu matematičara i kompujuterista, skraćenica RND (random number generation) odnosi se na funkciju za generisanje pseudoslučajnog niza brojeva ili simbola koji nisu logički predvidljivi. Za ovu našu malu igricu koristi se skript koji protrčava kroz listu nekog od naših skladišta muzike i nasumično generiše plejlistu za slušanje.
Rezultati su najčešće zapanjujući.
Ako pođemo od pretpostavke da i ne čuvamo ono što smatramo muzičkim đubretom, mesta za greške praktično nema. No, rndalica zna da nas prijatno iznenadi izborom pesama, pa se u tim trenucima zapitam nije li bolja u sastavljanju lista od nas samih. Njena posebna prednost je što uvek pronađe nešto od snimaka na koje smo potpuno zaboravili.
Da nije rndalice, ne bih ni znao da imam snimke sa albuma Flashin’ Time (1976). Kako listu koju je mašina napravila nisam proveravao pre puštanja, kada je krenula “Nesia“, malo sam se počešao po glavi. Nema mnogo violinista koje sam slušao u džez ili rock svetu, a jedini koji mi je prošao kroz ruke a da svira blues bio je Don “Sugarcane” Harris.
Ovaj klasično obrazovani veteran počeo je sa svirkom još pedesetih godina prošlog veka kao gitarista, da bi se tokom šezdesetih potpuno prešaltovao na sviranje violine. Tokom šezdesetih radio je sa mnogo poznatih muzičara – od Little Richarda, preko Johna Lee Hookera, Johna Mayalla, pa sve do Franka Zappe. Kako je Mayall jednom prilikom dobro primetio, “posedovao je sposobnost improvizacije kakav obično imaju gitaristi”.
Tokom sedamdesetih, Sugarcane Harris je imao više uspešnih turneja po Evropi. Uz turneje su snimani i albumi, mahom uživo u studiju, u saradnji sa vrhunskim evropskim džez majstorima (Jean-Luc Ponty, Michał Urbaniak, Terje Rypdal, Wolfgang Dauner, Neville Whitehead, Robert Wyatt…). Postoji desetak tih kolekcija snimaka, ali ih je vrlo teško pronaći.
Pustio sam skriptu da mi napravi listu za sutrašnje slušanje. O onome šta se našlo na njoj čitaćete sledeće nedelje. 