Life is very short and there’s no time
for fussing and fighting, my friend
Beše vreme kada je TV program trajao od popodneva do vremena za spavanje, radio program je bio prozor u svet, a zabavu, osim čitanja knjiga, časopisa i stripova, činili su sadržaji u bioskopu i na gramofonu. Pamtim to doba, sad već mogu da kažem da je davno, kao nešto posebno drago. Tako, valjda, izgleda sećanje na detinjstvo većine nas, onako umešano sa proizvoljnom popunom nedostajućih sećanja, uz asocijacije na slike, zvukove, mirise, ukuse… Ko zna šta je u tim slikama doista tačno, a šta konfabulirano. Naročito je teško reći kada se formiraju prva prava sećanja na razmišljanje o ljudima, stvarima, pojavama i događajima. Vremenom nam se menja obrazac mišljenja, pa i rekonstrukcija mišljenja postaje sve teža što je to mišljenje dalje od današnjeg dana.
Ali jednog razmišljanja se sećam vrlo živo. Da ne poverujete, izazvala ga je jedna pesma.
I to baš ova.
Sad, naročito je bitno to što sam se u to vreme jako zainteresovao za engleski jezik, ali nisam nalazio načina da svoja prva saznanja o rečima opšte namene pretvorim u išta praktično korisno. Nisam bio sposoban ni da razgovaram na prostom engleskom, a kamoli da razumem filmove, muziku i pisane sadržaje. A tek kakvi crni idiomi! Ako su Bitlsi pevali “We can work it out”, svom iskustvu i neznanju sam pripisivao to što ne kapiram kakvo je to sad značenje naslova “Mi to možemo da radimo napolju” (eto, bio sam napredno dete i brzo sam počeo da znam koliko ne znam). Samu pesmu sam veoma voleo: “Crveni album” Bitlsa je bila jedna od svetinja mog odrastanja, a jedini album koji je mogao da se meri sa njim je bio – pa naravno – “Plavi album“. Nisam imao gramofon, ali drug iz razreda je dobio za rođendan baš ta dva dupla albuma i neki stari, dobro rekonstruisani mono gramofon i mi smo dane provodili slušajući te sadržaje i tumačeći ih svojim detinjim poimanjem sveta. Završavali smo četvrti razred osnovne škole i bili ushićeni što će nastava engleskog jezika, posle godinu dana totalnog meteža (polovina tri razreda na engleskom, druga polovina u drugoj učionici na ruskom – pomislite na šta je mogao da liči čas sa 45 poludele dece) najzad početi da liči na nešto, sa sve pisanjem i učenjem “pravog jezika”.
Zvuči blesavo, a? Beše i to vreme: kad su se neka deca radovala učenju novih i korisnih stvari u školi.
O čemu se pevalo u strofama pesme “We Can Work It Out“, nismo mogli da razaznamo. Razumeli smo samo onaj prvi stih refrena, pri čemu nismo kapirali ni to za šta zapravo nema vremena, ali metafizika je bila već načeta: život je kratak i vremena nema.
Sad, kad imaš jedanaest godina, pa ti neko peva o efemernosti i nemanju vremena, nije baš da možeš da se identifikuješ sa tim. Ali slušaj, to su Bitlsi, a njihova poruka je neporeciva, jer oni su sve naj što možeš da zamisliš. To je tako i nikako drugačije; nije baš da sam poželeo da učim francuski zato što je u “Michelle” postojao stih na tom jeziku, ali sam naivno verovao da je veličanstveni uspeh Bitlsa izazvan, između ostalog, i duboko produhovljenim tekstovima (šta ćete: to je ono kad stvaraš idole u nezreloj glavi).
Kakvo bi bilo praktično značenje kuknjave nad efemernošću, dakako, nisam umeo da projektujem na praktičan život (a sad, kao, umem? ma daaaaj!…). No, beše to jedna od prvih “ozbiljnih misli” koje sam paušalno prihvatio kao životne istine. Vremenom se ta misao pretvorila u svojevrsni predložak za sekundarne životne “istine”: život je veoma kratak i nema vremena da ga trošim na jedenje povrća; život je veoma kratak i nema vremena da odem zubaru; život je veoma kratak i nema vremena da uradim domaći.
Rečju, život je veoma kratak i nema vremena ni za šta ozim za prigodne izjave koje mi idu na ruku. Za balavca na pragu puberteta bio je to fenomenalan alibi za svaku prigodu.
Uto se pojavio stariji brat mog druga i rekao nam da taj naslov znači “Možemo se pomiriti”. Jedva smo čekali da ode svojim poslom, kako bismo mogli da ga zajebavamo u odsutvu, kao “šta on zna”, mada je čovek išao već u prvi srednje i postojala je mogućnost, ama makar teorijska, da on engleski jezik zna bar malo bolje nego nas dva klipana…
Ma daaaaj! Život je veoma kratak i nema vremena da slušamo stariju braću.
Ko je tada mogao da zna da će popularna muzika biti moj glavni portal za upoznavanje onog pravog govornog engleskog jezika, ama više nego bilo koji drugi metod. Jer, do potpunog razumevanja većine filmova i tečnog čitanja knjiga i časopisa na engleskom prošlo je još mnogo vremena. Ali, to je već neka druga priča…