U seriji priloga o pesmama koje su postale slavne u tuđoj izvedbi, pa čak i učinile slavnijim druge izvođače, a ne one koji su pesmu napravili, danas se prisećamo jednog od najvećih hitova šezdesetih, a otkrivamo da estradne smicalice nisu stvar novog datuma.
Dakle, evo originala.
Hajde sad, neka podigne ruku svako ko je mislio da je ovo matična pesma grupa Creedence Clearwater Revival…. Ne, čekaj: biće lakše ako podigne ruku onaj jedan koji je znao da to nije njihova stvar.
Poštenja radi, krenuću od sebe samog. Znajući da je to prvi Top 20 hit grupe CCR, do pre možda desetak godina sam zaista mislio da je pesmu napisao John Fogerty. Prosto, stvar je sasvim u duhu stila njegovog komponovanja, onog koje toliko očigledno otkriva country i blues, dve sastavne komponente koje su početkom pedesetih evoluirale u ono što će Alan Freed neku godinu kasnije nazvati rock and roll. Objavljena na prvom albumu grupe 1968. godine, kada je fah te muzike već dovoljno ojačao na radiju i televiziji u Americi, nastanak gomile verzija te pesme odmah potom mi se učinio kao definitivna potvrda tog mišljenja. Avaj, nisam imao baš tu ploču, nego (kao i svi pripadnici moje generacije) samo onu kompilaciju Chronicle (1976) koja je u vreme kad sam ja počeo da skupljam ploče bila jedina dostupna diskografska jedinica grupe CCR kod nas. Tad sam budalasto mislio da je ta kompilacija i dovoljna da bi se ta grupa razumela, ali to je već neka druga priča. A to što je “Susie Q” premontirana na polovinu originalne dužine zarad otvaranja te kompilacije, tek je posebna tema o kojoj neću danas.
A onda sam čeprkao po nekim gomilama ploča kod jednog druga i naišao na ploču za koju sam čuo, ali je nikad nisam držao u rukama: beše to album 12 x 5 (1964) grupe The Rolling Stones, matično objavljen samo u Americi. Elem, s početka šezdesetih je bilo sasvim uobičajeno da se british invasion grupe objavljuju isključivo za lokalne izdavačke kuće (naravno, reč je o igri velikih cifara), pa se naslovi i sadržaji (a često i omoti) lokalnih izdanja Stonesa, Bitlsa i mnogih drugih nisu poklapali; i to je trajalo do 1966-67. godine, kada su najzad otpočela klasična licenciranja. Pomenuti album Stonesa je sadržao par numera kojih engleska publika dugo nije mogla da se dočepa, pa je nabavka te ploče iz Amerike bila stvar prestiža.
I držim tako tu ploču prvi put u ruci, gledam i ne verujem svojim očima: album zatvara pesma “Susie Q“, koja traje kraće od dva minuta, valjda najkraće što su Stonesi ikad objavili na ploči… To nisam znao. Znao sam od pre da je ova ploča objavljena u jesen 1964, a Kridensi su osnovani 1968… Pored imena numere su bila ispisana tri meni nepoznata imena…
– * –
Biografski podatak veli da je Dale Hawkings slagao koliko godina ima, pa mu je bilo samo 16 kada je 1952. pristupio Ratnoj mornarici SAD i učestvovao u ratu u Koreji. Nije to bilo neobično u to doba: beše to šansa za siromašne koji su želeli da studiraju, jer im se po povratku smešila privilegija besplatne školarine… Ali po povratku iz rata, dočekala ga je neka nova, neobična Amerika u kojoj se slušala neka nova muzika. To mu se više dopalo nego akademska karijera, pa je počeo i sam da se aktivno bavi muzikom. Sa svojim prijateljem, takođe tinejdžerom po imenu James Burton, Hawkins je 1955. godine osnovao jezgro benda čija namera je bila jasna. Hteli su da zvuče onako kao što se moglo čuti na prvim snimcima na kojima je onako žustro pevao mlađani Elvis Presley, a onako zanimljivo svirao gitarist Scotty Moore. I dok je Elvis dostigao svoj legendarni prvi album, kojim je potpuno anulirao stara pravila i ponudio novu anarhiju, Hawkings i Burton su već imali snimljenu numeru zaraznog gitarskog rifa, ali nisu imali resurse da je urežu u vinil. To im je uspelo tek u maju 1957, kada su ponudili snimak malom izdavačkom pogonu pri radiju KWKH u Shreveportu u Luizijani. Kako to obično biva, velika riba uvek pokušava da pojede malu ribu: Stan Lewis, vlasnik tog izdavaštva, i Eleanor Broadwater, supruga lokalnog radijskog voditelja, bez ikakvog pardona su se dopisali kao koautori pesme kako bi dobijali eventualne tantijeme od emitovanja pesme. Očigledno, posredi je bila ucena da bi pesma bila uopšte objavljena.
Eventualne tantijeme… Ko je tada mogao znati da će pesma završiti kao jedna od najviše emitovanih pesama u istoriji američkog radija.
– * –
Pre nego što su Stonesi snimili svoju verziju (a evo i verzije na kojoj orgijaju čak tri minuta), danas veoma dugu listu onih koji su obradili tu pesmu započeli su Gene Vincent, Chet Atkins i Everly Brothers.
A posle konačne verzije, koju ćemo bez rasprave pripisati grupi Creedence Clearwartwer Revival, u listu strelaca su se upisali Johnny Rivers, Karl Perkins, Jose Feliciano, Bobby McFerrin, Suzie Quattro i još milion njih, znanih i neznanih.
– * –
A gde su autori?
Nakon što je James Burton ostvario svoj tihi san da na kraju postane Elvisov gitarist, dostigao je zvezdane visine kao muzičar u studiju i na sceni za takav spisak muzičara da se morate naježiti kad shvatite koliko je taj čovek postigao. Danas je upisan u Rock and Roll Hall of Fame i poštovan kao jedan od apsolutno najuticajnijih gitarista u istoriji američke popularne muzike.
Dale Hawkings je nastavio da piše dobre pesme i da snima klasični repertoar. 1958. je za Chess Records snimio pesmu Willieja Dixona “My Babe“, a taj snimak je dao vetar u leđa tada još neafirmisanom gitaristi po imenu Roy Buchanan… Kako su šezdesete isticale, tako je manje svirao, a više radio kao šoumen na televiziji i producent za druge, tek povremeno nastupajući. Aktivnijoj muzičkoj karijeri se vratio kroz neke revival projekte tokom devedesetih i početkom ovog veka. No, 2005. je oboleo od raka debelog creva, kojem je nažalost podlegao 2010. U međuvremenu je zaradio počasti upisima u Louisiana Hall of Fame i Rockabilly Hall of Fame.
A Susie Q ostade za sva vremena, samo svoja, divlja i neobuzdana, kao prepoznatljiva svetska baština i pesma koju ćemo voleti dok god bude postojala muzika.