Na onim glupavim listama 100 najboljih, najvećih, najuticajnijih, naj… gitarista svih vremena, Micka Ronsona nećete naći ni u prvih 50. On nije bio muzičar koji je plenio svojom virtuoznošču i vladanjem instrumentom – tako nešto nije ni želeo. Njegova vrednost je bila u tome što je savršeno razumeo ideje svojih poslodavaca i znao je da ih perfektno uobliči na nekim od antologijskih pesama koje su danas zastupljene u svakom bukvaru rock & rolla.
Zazvučao bi kao ni jedan drugi gitarista u tom trenutku.
Između 1970. and 1974. godine bio je Bowieva “desna ruka”, vođa prateće grupe The Spiders From Mars i čovek koji je raspisivao aranžmane za njegove ključne albume The Man Who Sold the World, Hunky Dory, Ziggy Stardust, Aladdin Sane i Pin Ups. Koproducirao je Lou Reedov album Transformer (1972) kojim je ovaj muzičar, napokon, postigao komercijalni uspeh i dobio pažnju kakvu je zasluživao. Sprijateljio se sa Ianom Hunterom, a kombinacija Hunter/Ronson je postala jedna od najvećih koncertnih atrakcija tokom sedamdesetih.
Popriličan uspeh za momka iz Hulla koji je samo nekoliko godina ranije započeo život kao baštovan u lokalnom parku. 
Manje poznat deo njegovog života su solistički albumi.
Kako je sam Ronson pričao, do toga je došlo potpuno neočekivano. Bowie je bio zasićen virtuelnim likom Ziggyja i rešio je da radi nešto drugo, a njihov zajednički menadžer je već imao ideju za Ronsona šta dalje da radi – napraviće od njega novu veliku zvezdu.
Ronsonov prvi solo album Slaughter on 10th Avenue (1974) je skockan na vrlo neobičan način. Niko nije očekivao da ga otvori Elvisova “Love Me Tender“, kao i da će Ronson propevati. Uostalom, od gitarističkih heroja se to i ne očekuje. Ali Ronson se i u tome odlično snašao. Ma koliko bio iznenađujući za ono vreme, ovaj album je izdržao test vremena, pa dobro zvuči i danas.
Usledio je Play Don’t Worry (1975) koji se sastoji uglavnom od obrada, a Ronson se potrudio da izbor pesama bude šokantan – autori su, između ostalih, bili Pure Prairie League, The Velvet Underground, Little Richard… Zapakovane u rock/glam rock aranžmane, te pesme su predstavljale neobična čitanja originala. A bilo je i odličnih autorskih pesama.
“Billy Porter” je prava songwiterska numera, sa dugom naracijom. Nastala je kao šala. Ronson je o toj pesmi ispričao:
Imao sam drugara po imenu Billy Porter, koji je bio veliki zajebant. Stalno je pričao viceve. To je bila početna inspiracija… Kanije, došao mi je Lou Reed sa pričom kako je opljačkan u New Yorku, pomogao mi je oko dodatnih stihova, zadržao sam šaljiv deo koji sam već napisao i to je sve u vezi sa njom.
Pesma se slušala mnogo i kod nas (album i singl su bili licencno objavljeni), a Ronson, iako je imao potencijala za veći uspeh, kao skroman čovek vratio se onome što je najviše voleo – da bude sideman. Doduše, takvim veličinama poput Vana Morrisona i Boba Dylana.
Umro je mlad (46) 1993. godine. Jetra mu nije izdržala.