Историја екраноспаситеља (2)

Да не бих питање која слика иде водоравно а која усправно решавао накнадно, у табелу са сликама ваља да упишем величину. И размеру, да је не бих рачунао сваки пут кад приказујем слику. А тада би ионако било већ касно, треба да знам пре тога.
За тако нешто треба да прочитам фотку, е сад у ком формату је читати, питање је сад. Као голу гомилу бајтова, па онда да чупам заглавље из тога па да то рашчитавам? Тешко, скоро немогуће, јер су то стандардизовали десетак пута и свако се држи неког стандарда. Почео сам да читам спецификације тога и дигао руке од ћорава посла, могао бих с тим да се играм летњи дан до подне и да на послетку опет не покријем све постојеће формате. А вероватно их не користим све (дакле урадио бих нешто непотребно) а још вероватније би временом наишао још неки који досад нисам срео (дакле нисам урадио све што треба). Уместо тога, ако Ејси Диси из 1998 уме да прочита све што ми треба, онда ваљда и свеж Виндоуз (од милоште зван Пенџери) уме то исто, па ћу да упослим њега.

Дакле, учитам фотку, очитам њену висину и ширину, поделим да добијем размеру, помножим да добијем величину па све то упишем. Поље за величину ми се зове fot_mpiks, јер сам намеравао да уписујем мегапикселе, али сам се предомислио и рачунам на кило, а онда ме мрзело да преименујем поље. Да је ово нешто озбиљно, већ бих дошао себи из будућности да се мало ишамарам, јер ствар са погрешним именом је као комад намештаја на погрешном месту: непогрешиво циља ножни прст кад не гледам куд идем. Ал’ нека га овог пута.

Следећа верзија, дан касније. (Следи пасус са закучастом програмерском логиком, прескок!) Прва ствар је да проверим датум на свакој фасцикли и сравним са датумом у табели. Ако је исти, значи да у њој нема промена од прошлог пута, те да не проверавам фотке – ништа није додато, ништа измењено, ништа обрисано. За проверу нових и измењених фотки, идем кроз фасциклу и проверавам да ли је фотка већ уписана. Ако није, додам. Ако јесте, сравним датум (и време, до у секунду) па ако је новија, освежим. За обрисане бих морао обратно, да читам из табеле, па да проверавам сваку од њих да ли још постоји. Пошто ретко бришем (добро, понекад премештам, што му изађе на исто, нема га више), то би значило да у 99,9% случајева само проверава и не ради ништа. Нећу то, о том потом.

Нова ствар, логовање, ака деловодник. Кад се пише овако нешто што треба да обради хиљаде случајева, нема друге него да се тури комад који ће да бележи шта се ради, и то нарочито грешке. Лакше је то после прелистати него бечити очи пола сата, корак по корак, док не наиђе случај.

ssavior_02log

Upozorenje

Johna Mayalla s pravom smatraju “ocem britanskog bluza” jer su kroz njegovu “školicu” tokom šezdesetih prošli gotovo svi muzičari koji će nekoliko godina kasnije početi sa sopstvenim uspešnim karijerama. Većina od njih našla je mesto u leksikonu “ko je ko u bitanskoj muzici”, a Mayallova uloga “poslodavca koji menja muzičare k’o čarape” je, vremenom, revidirana – on je najviše igrao ulogu “katalizatora” koji je iz tekuće ekipe uglavnom mladih talenata uspevao da izvuče ono što je najbolje.

Vremeplov nas vodi u 1967. godinu.… Nastavite sa čitanjem >>

O umetnosti morbidnog

Nekim ljudima podrazumevano je da svaki odnos sa drugima predstavlja teren za antagonizam. Nije to mizantropija: to je, prosto, posledica činjenice da su takvi ljudi odrasli u svetu bez ljubavi. Nisu imali od koga da nauče kako da se ponašaju prema drugima. I onda, kad se desi neponovljivi trenutak susreta sa srodnom dušom, ti tužni ljudi ne umeju da se snađu. Propuste priliku koja je mogla da ih promeni za ceo život. A neke, pak, neprilika susreta sa emocionalno nedozrelima košta jako mnogo. Pogotovo one koji su se očešali o osobe koje svaki kontakt tumače kao naklonost.

Moguće je da ovu pesmu tumačim pogrešno, ali neću ni minuta više utrošiti na razmišljanje o tome. Tako sam je užljebio kad sam je čuo prvi put i tako je nekako zanavek ostala u mom poimanju stiha “little bird lit down on Henry Lee”.… Nastavite sa čitanjem >>

Slava Bogu

Kada god nisam siguran šta bih da slušam, dohvatim se nekog od nosača zvuka na kome je reggae muzika. Dobro znam da će da ulije u mene posustalu energiju i optimizam, ma šta pesme poručivale. Zarazni ritam se trenutno ubacuje u podsvest, a noge počinju same da se kreću…

Probajte da sedite mirno dok ova muzika svira. Rolling on the floor laughing

Историја екраноспаситеља (1)

Ретко ми се дешава да овако не знам одакле да почнем, јер могу да почнем са десет места и опет стигнем куд сам наумио. У недостатку јачег стваралачког поступка, дакле, опет класична хронологија. Од почетка. Осим што начело истовремености мало кеца ту хронологију у лево око, а почетака има колико ти душа иште.
Један од могућих почетака би био “опанчари иду боси”, односно она урбанизована легенда да нико није Цезар у свом селу, да су лекари најболеснији људи, да код електричара стално искаче осигурач… и да програмери највише кукају на софтвер. Ово би могла да буде контра томе, нешто као кад столар после разних витрина и фотеља направи себи хоклицу. Програмер пише нешто за себе, ех.

ssavior_skajpДакле, хронологија. Ћерка хтела да се венчају на плажи, а пошто је било бар 4-5 добрих фоткалица и један видео професионалац, фотки је било у изобиљу. И онда, ћаскајући са ћерком преко скајпа, приметим у позадини да је зет поставио да му се те фотке врте, да се смењују на сваких пет секунди, што је и иначе стандард. Ал’ није пустио то из неког посебног програма, него има такав скрин сејвер. Хм, а што немам ја? Па зато што то иде уз Виндоуз 7 а ја терам нешто друго. Хммм…… Nastavite sa čitanjem >>

Borac za slobodu

Kraj šezdesetih je za mnoge danas velike muzičare bio prekretnica. Postalo je jasno da se otvaraju mnogi novi putevi, a dobar deo njih se spremao da ih istraži. Za grupu Traffic, koja je za sobom već imala tri uspešna albuma i hvalospeve kritike, bio je kraj puta. Steve Winwood, tadašnje “čudo od deteta”, već je radio, zajedno sa Ericom Claptonom i Gingerom Bakerom, na formiranju jedne od prvih supergrupa tog vremena.

Ispostavilo se da je to bila greška.… Nastavite sa čitanjem >>

Najmanji čovek na svetu

Kako mi se Willard ućutao u poslednje vreme, tako mi se Chris aktivirao. On je, inače, osobenjak iz Australije koji voli da luta po second hand prodavnicama ploča u kojima pronalazi neverovatna izdanja. A kada ih kupi za, obično, nebitan novac, krene da se hvali.

I da me, a i mnoge druge, mamka kako bismo čuli obično neki album za koji i ne znam da je ikada snimljen.… Nastavite sa čitanjem >>

Sakupljačica leptirova

So you finally got what you wanted
You’ve achieved your aim by making me walk in line
And when you just can’t get any higher
You use your senses to suss out this week’s climber
And the small fame that you’ve acquired
Has brought you into cult status
But to me you’re still a collector
Nisam mogao da se ne nasmejem na ove stihove. Da vam ih baš i ne prevodim ako niste vrlo sigurni sa englesdkim jezikom, jer nije lako igrati se stihovima jednog od najboljih songwritera koje je Engleska dala svetu. Reč je o tome da sam između redova teksta sledeće pesme prepoznao zadovoljstvo običnog života i uživanja u jednostavnosti koje taj čovek očigledno ceni više nego bilo šta drugo, pa se (i) zbog toga odriče one kojoj peva te stihove. To me, takođe, u sledećem krugu razmišljanja na istu temu, dovodi do teze o jednostavnosti kao važnom preduslovu i poželjnoj osobini genijalnih rezultata…

Nemaš šta da dodaš, nemaš šta da oduzmeš. Udara pravo u srce. Znači, to je to.… Nastavite sa čitanjem >>