Kada god nisam siguran šta bih da slušam, dohvatim se nekog od nosača zvuka na kome je reggae muzika. Dobro znam da će da ulije u mene posustalu energiju i optimizam, ma šta pesme poručivale. Zarazni ritam se trenutno ubacuje u podsvest, a noge počinju same da se kreću…
Probajte da sedite mirno dok ova muzika svira. 
Od lokalne muzike sa Jamajke do globalne prepoznatljivosti trebalo je da prođe dosta vremena. A najveću zaslugu za popularizaciju reggaea ima Chris Blackwell, osnivač jedne od najpoznatijih nezavisnih izdavačkih kuća, Island Records. On je čovek koji je od Boba Marleya napravio globalnu zvezdu.
Marleyeva popularnost je bila nesumnjiva tako da je, vremenom, postao sinonim za ovu vrstu muzike. Loša strana toga je da je veliki broj reggae izvođača ostao, nekako, u senci. Počevši od Toots and the Maytals koji su prvi upotrebili termin reggae u svojoj pesmi, preko Black Uhuru, pa sve do Burning Speara i mnogih drugih koji itekako zaslužuju da ih redovno slušamo.
Za razliku od Marleyevog viđenja reggae muzike, koja mi zvuči nekako nabildovano, Third World su u isto vreme ponudili svoju mnogo mirniju verziju. Njihovi albumi iz sedamdesetih su pravi zlatni rudnici prepuni dobrih pesama koje treba detaljno istražiti. Ponajviše zbog relaksirane atmosfere i odličnog zvuka koji neiskusnom slušaocu može da sugeriše da su snimljeni barem desetak godina kasnije.
“Jah Glory” otvara drugi po redu album Third Worlda 96º in the Shade (1977). Tematski, to je već poznata, lako razumljiva priča koja se kreće u okvirima rastafarijanske ideologije, pa nije zgoreg da ponovo pročitate tekst u kome naširoko objašnjavam njenu suštinu. Ono što je u njoj najlepše, kao i na celom pomenutom albumu, jeste kohezija unutar pesama, besprekorno izvođenje vrhunskih muzičara i lagana atmosfera koja slušaoca u istom trenutku odvodi na neko lepše i prijatnije mesto za život.
Dolazi nam leto, pa je vreme da ga sačekamo i sa primerenom muzikom. A od ovakve nema bolje. 
