Prošlo je sigurno četrdesetak godina od kada sam poslednji put preslušao neki novi album grupe Deep Purple. U međuvremenu, ponekad bi natrčala neka od njihovih velikih pesama – mogu da potvrdim da detalje i finese u izvođenju i posle toliko godina nisam zaboravio.
A rado bih ih i pogledao na koncertu sa velikom čašom piva u ruci. Pod uslovom da ne budu preglasni. 
Novi Deep Purple album InFinite (2017) bih propustio, baš kao i prethodne, da nisam u tekstu koji ga je najavljivao primetio naoko nevažan detalj – produkciju im je radio Bob Ezrin. Kako spadam u one koji se duboko naklone nad rezultatom njegove saradnje sa Aliceom Cooperom i Peterom Gabrielom, pomislio sam da je možda uspeo da unese malo promene u pesmama Deep Purplea.
Rezultat nije spektakularan. Na albumu ima svega po čemu je grupa poznata, svirka je odlična, što se i očekuje od muzičara koji su dugo zajedno. Sve je to fantastično snimljeno… Ali fale dobre pesme koje će se pamtiti, poput “Smoke on the Water“, “Highway Star“, “Child in Time“, “Black Night“…
Dok sam slušao album, imao sam utisak da grupa citira samu sebe iz prošlih vremena, pomalo koketira sa Zeppelinima, a stvar ne vadi ni korektna obrada antologijske “Roadhouse Blues” grupe The Doors. Ove pesme, jednostavno, ne obaraju s nogu kao što su stare nekada to činile.
Posle nekoliko slušanja, izdvojila se “All I Got Is You“, koja je pametno odabrana za najavu albuma. Nema standardnu formu, Gillan ubedljivo peva mangupski tekst o ženi koja počinje da zvoca pod teretom godina, ali joj njen partner nonšalantno odgovara da ga baš zabole zbog toga… Valjda im je ostalo samo još jedno mesto na koje će zajedno da odu. 
Nije izostala i uobičajena međuigra klavijatura i gitare, ali se strast negde zagubila. Sa snimka se čuje čista majstorska tehnika, bez prave inspiracije.
Neka im neko dišapne da im je vreme da odu u zasluženu penziju, onako kako su to već uradili njihovi vršnjaci, Black Sabbath.