Svako od nas u svom mikrokosmosu čuva samo svoje vrednosti, drugima neobične, obično smešne, ponekada i nespojive sa čovekom koji ih neguje.
To su sitne ekscentričnosti koje smo usvojili pre nego što smo se zaposlili i počeli da sami sebi plaćamo letovanje. Što se tiče audio prostora mog života, takve male ispade iz svakog zdravog razuma, te nalete (o)sećanja na vreme (ne toliko) nevino i (sasvim) bezbrižno nazivam bizarne muzike. Pošto sam utvrdio osnovu priče jednim velikim izvinjenjem čitaocima, vreme je da priznam moju bezuslovnu ljubav prema albumu Out of this World švedskog benda Europe sa koga ćemo danas slušati – ili nećemo, što je potpuno normalno – odabrane numere. Pazi sad!
O brate…
Nego, samo kratko, o bitangama. Cela ova zajebancija sa humanoidom N. K. mi ide na ganglije iz veoma direktnog razloga: neću više da trpim ljude koji igraju gambit „Čitam Informer da saznam o čemu razmišlja neprijatelj“. Ne, stvari su veoma jednostavne. Čitaš škrabotine D.J.V.-a? Neprijatelj. Šetaš se Savamalom? Peder. Pratiš N.K. na društvenim mrežama? Govno. Ima pojava kojima se pošten svet ne bavi. Toliko je prosto. Stoga, čitaoče: jesi li pošten?
Nego, Europe je bio tipičan tinejdž bend osamdesetih godina prošlog veka (tinejdž u smislu da su svirali muziku za tinejdžere, ne da su članovi benda bili tinejdžeri – bar ne u krštenici): pevač Joey Tempest (mo’š misliti) je bio vrištajući bejbifejs lepotan duge kose (ko se seća benda Skid Row sve mu je jasno), glavni gitarista John Norum je radio sve ono što se imalo raditi sa kosom i gitarom (počev od Pejdžovskog držanja u predelu… baš tu), a tu su bila i još neka dvojica.
Bend je planetarnu slavu stekao legendarnim hitom Final Countdown koga je (moguće i mnogo važnije) pratila klasična žurkasta vatačina prigušenog svetla Carrie. Na talasu opšte histerije je 1988. godine nastao moj ljubljeni album Out of this World – baš u vreme kada sam čitao časopis Ćao! u kome je Jadranka Janković pisala tekstove o strašnim bendovima dubokih naziva tipa Queensrÿche, Motörhead ili, zamislite, Europe, za koji je molila urednika da je pusti na koncert „jer su oni mnogo tvrđi uživo nego na albumu“. Recimo:
Kako sam došao do kasete, bogami se ne sećam. Tada se bre nije moglo kao sada, izađem na prvi sajt sa torre… ovaj, sednem u kola i skoknem do Kikin… ma, znate i sami. Mislim da je tada postojala neka izdavačka kuća u Sloveniji, koja je izdala ovaj album. Kaseta je nesumnjivo bila neke komične boje, recimo žute koja vuče ka narandžastoj, nisi je vala mogao promašiti. E sad, da li je u pitanju ista ona izdavačka kuća koja je objavila i odličnu stendap komediju „Bora Đorđević priča gluposti“, nisam siguran. Kako bilo, ne bih vas više davio. Evo samo još jedna, poenta je u poučnom naslovu:
A zašto ja sve ovo volim? Nemam pojma, ali baš volim. Eto, malo smo slušali, malo se podsećali, idemo dalje. Sledeći put ipak puštam nešto bolje. Ili ipak ne? 🙂