Једна од пре: сусрет светиљки

Ћерка по правилу налази некакве станове око петог-шестог спрата. И кад је био други-трећи, било је на некој од београдских падина па је прозор опет гледао са висине петог. Што сам, наравно, користио.

Ово је отприлике најближе ноћној снежној идили што може да се ухвати са те висине. Да бих постигао оно што сам стварно хтео, морао бих да купим дрон и однесем га у Русију. Оно што сам тамо видео из авиона одмах након полетања, ех…


(велика)

Но, док се не сложе коцкице за тако нешто, нек послужи и ово танко штамарење. Да се мало освежимо по овој жези.

Антропоморфизам (а што сам пет пута куцао ту реч, правећи све нове грешке…) је чудо. Не само што ми ове две светиљке сад личе на заљубљени пар, него су ми изгледа подсвесно личиле још кад сам хватао кадар. А гледао сам само да ухватим добру размеру између осветљених прозора и простора под снегом. После је испало да сам их ћушнуо баш у златни пресек, е тако случајно. И та подсвест је чудо.

Не знам ни да ли је битно да ли су овако састављене светиљке замисао архитекте или су то мајстори тако урадили да би имали мање да копају. Није битно, постигнут је баш тај ефекат.

А неко се таквим ефектом већ поиграо, и то намерно… И то се зове споменик. Гугаони поглед још није добацио дотле, а ја ћу једном ископати фотку, ако успем да се сетим кад сам је… ево, нашао:

eos_3606720150405_15_15_06-640

Посвета вели eos_3606820150405_15_15_12-320“Са захвалноћу и поштовањем, мојим пре(тходни)цима”.

Ово је намерно. Оно горе, можда јесте, можда није. Ал’ после овог из Михајлова, нисам могао другачије да га видим него тако.

Komentari su onemogućeni.