Danas sam, posle ko zna koliko vremena, pogledao snimak sopstvenog venčanja. Posledice tog (ne)promišljenog čina su vrištale od smeha, a komisijski smo utvrdili da smo nihova majka i ja u tom trenutku bili “mladi, lepi i strašno mršavi”. 
No, meni je jedna druga stvar privukla pažnju. Dok sam oblačio svečano odelo i vezivao kravatu, u pozadini je svirala muzika koje nisam mogao odmah da se setim iako mi je bila na vr’ jezika.
Odjednom se rešenje samo pojavilo. Iako su od pomenutog snimka protekle decenije, ovo mi je došlo kao melem na ranu. Nisam još uvek za staro gvožđe. 
U tom važnom životnom trenutku na venčanje me je ispraćao Andreas Vollenweider. Nimalo SrBski. 
Sa Vollenweiderom sam se godinama unazad intenzivno družio: osvojio me je još na prvo slušanje. Iako je njegov debitantski album Eine Art Suite in XIII Teilen (1979) bio bliži klasičnoj muzici i džezu, sa naglašenim deonicama akustičnog klavira, svaki naredni je bio korak napred u formiranju specifičnog muzičkog stila u kome je vodeći instrument bila harfa. A on sam je uskoro postao kategorija za sebe, unoseći u svoju muziku uticaje sa svih meridijana ove lepe planete. Ne verujte američkim recenzentima koji ga trpaju u ljigavi žanr new age, jer toga u njegovoj muzici nema. Oni tu muziku, jednostavno, ne razumeju.
Sticajem okolnosti, gledao sam ga na koncertu. Okružen mladim i školovanim muzičarima, u Sava centru je priredio spektakl na kome je demonstrirao da se muzika može izvoditi i na kamenju, a da bude interesantna. Da, dobro ste pročitali – na kamenju, što se odlično uklapa u njegov profil veoma neposrednog i duhovitog čoveka koji voli da ćaska sa publikom. Mada ne znam, možda je za to veselo raspoloženje bila kriva i rakija koju je pominjao.
Od njegovih 14 albuma, najdraži mi je četvrti po redu, Caverna Magica (1983), koji je možda i najbolji u celokupnom opusu. Ne znam na čemu su bili on i prisutna ekipa u toku snimanja, ali sudeći po naslovima pesama vezanim za halucinogene biljke i pečurke, bio je vrlo dobar trip, gotovo kosmički, jer album od početka do kraja teče kao moćna reka koja nosi sve pred sobom.
“Angoh” je fini primer čega sve ima u pesmama sa ovog albuma – ovde se prepoznaju folk motivi, valceri, karipske udaraljke, neočekivana truba koja svojim zvukom vuče na Meksiko, kao i gotovo popična, jednostavna melodije koja se lako pamti. A to da smućkaju u smislenu i svarljivu, čak primamljivu celinu mogu samo velemajstori.
Vollenweiderova muzika je u isto vreme opuštajuća i dinamična, sa povremenim dodatkom drame. Kao da postoji van ovog današnjeg vremena koje se otelo od duhovnosti i lepote i čeka da je otkrije neka nova generacija slušalaca.
Jasno je šta vam valja činiti.