Spasi me, bože, bendova klase “zna narod šta valja”.
Svako vreme nosi svoje, ali sedamdesete godine prošlog veka su verovatno bile najčudniji period u istoriji šou-biznisa, pogotovo u Velikoj Britaniji. Sa jedne strane je došlo do globalnog proboja standarda, može biti da je neko čak pomislio da bi to moglo da znači da sleduje zlatna era čovečanstva, sa druge strane je nastao potpuni metež jer se nije znalo ko pije, a ko plaća. A među sirotim muzičarima, izvesno, postojala je ideja da samo jedan adut, pa ma koji to bio, može da predstavlja put u popularnost i blagostanje.
Kakvih je tu ludaka sve bilo, bog da te ubije. Recimo, ovi.
Seća li se iko grupe Kursaal Flyers? Ja verovatno ni dan-danas ne bih znao za njih da nisam dobio jednu ploču na poklon.
U vreme kad sam, potkraj osnovne škole, najzad dobio gramofon i počeo da skupljam ploče, znao sam svaku notu svake pesme na svakoj ploči koju sam kupio. Nije to bilo slučajno: lova je bila tesna i morao sam da se presaberem devet puta pre nego što bih neku ploču kupio; a onda bih je slušao dok ne bih čuo sve. Tek par puta sam se zeznuo pri izboru, ali sam to rešavao uspešnim razmenama.
Jednog dana tih pubertetskih godina, dolazi u posetu moj rođak Sike i poklanja mi jednu ploču, onako, bez naročitog razloga. Bilo mi je jasno šta se dešava: Sike je čovek iz druge priče, vrhunski sportista (kasnije je napravio karijeru kao vaterpolista u inostranstvu, gde je i ostao da živi), dobio je od nekog na poklon ploču a da nema ni gramofon, pa ne znajući šta će s njom, a znajući za moju strast ka muzici i formiranju fonoteke, sabrao je dva i dva i rešio da pomogne prilogom. Prepoznao sam ploču koju sam viđao u prodavnicama: sva tri mesta u Kikindi gde su mogle da se kupe ploče pohodio sam bar dvaput nedeljno, znao sam im kompletan inventar. Ali, nisam nalazio za shodno da se bavim grupom čudnog naziva, o kojoj pride ništa nisam znao. Eto prilike da saznam nešto više, možda sam tada pomislio.
Koliko sam bio oduševljen gestom svog rođaka, toliko sam bio razočaran muzikom: ništa me taklo ni koliko crno ispod nokta. Malčice me je mrdnula poslednja numera na prvoj strani, pa sam nju još nekoliko puta kasnije turio na gramofon – ali to je bilo sve. Nije to bilo toliko razočarenje repertoarom tog živog nastupa: problem je bio u mršavom bendu preko kojeg tugu u priču dodaje bleda produkcija. Ploča je do dana današnjeg ostala u mojoj kolekciji, iz pijeteta prema Sinišinom gestu, ali sam na nju zaboravio, kao i na bend koji na njoj svira.
Ne bih se te epizode ni setio da nisam slučajno na Cevki natrčao na dotičnu numeru, baš ovu koju sa vama delim. Palo mi na pamet da najzad zatvorim krug i malo pročačkam o kome je tu uopšte reč, makar da faktografiju zaokružim, kao što je red.
I kao što sam mislio.
– * –
Dakle, pub rock je procvetao na Ostrvu ranih sedamdesetih. Ko god je naučio da naštimuje gitaru, pomislio je da bi bilo zgodno zasvirati u nekom lokalnom ćumezu makar za dve ture piva, a ko zna, možda i za neku malu zaradu. A ako naleti neki impresario, pa shvati da to što ceo bend ima ljubičaste šljašteće sakoe ili zeleno ofarbane zulufe predstavlja najveću ikada viđenu atrakciju, onda ko zna gde je granica. Možda uspeju da sakupe pare i snime singl, pa lokalni radio zasvira njihovu pesmu, pa ih zapazi i neki TV producent… Iha-haj!
Neki bendovi koji su potekli iz te priče su imali baš sve što treba, ali pride i argument realno zanimljive i čvrste, dobro svirane muzike… Ko je rekao Dr Feelgood?…
E, upravo zahvaljujući ličnom poznanstvu sa ljudima iz menadžmenta najpoznatijeg pub rock benda Engleske, Kursaal Flyers su uspevali da dobijaju neke slotove za nastupe po malo ozbiljnijim ćumezima Londona. Malo po malo, uspeli su da se izbore za snimanje jednog albuma, pa drugog. Komercijalni uspeh je izostao, ali to se tumačilo kao loš marketing. Na neki volšebni način, bend je potpisao ugovor za snimanje trećeg albuma sa kućom CBS – što je značilo da će se neko drugi brinuti o svemu, a bend je trebalo da se brine samo o muzici. Pesma “Little Does She Know” je uspela da se domogne liste Top 20. To je pak bilo dovoljno da bend bude pozvan u kultnu BBC TV emisiju Top of the Pops, i to dvaput u kratkom razdoblju, krajem novembra i polovinom decembra 1976. godine, u vreme kad prodaja nosača zvuka obično dostiže najbolje rezultate u toku godine.
Da skratimo priču: ovaj nastup na BBC TV, među kič-kulisama koje izgledaju kao ogromne kutije deterdženta, predstavlja faktički vrhunac karijere benda Kursaal Flyers. Pesma se pokazala kao jedini, ne baš sasvim uspešni pokušaj grupe da nađe svoje mesto pod suncem. Na krilima trenutne popularnosti pesme na radiju i televiziji, bend je objavio živi album Five Live Kursaals (1977), upravo ovaj koji sam dobio na poklon, koji je snimljen tokom dva nastupa u kultnom ćumezu Marquee Club u Londonu, svetom gralu svih engleskih pub rock muzičara.
Ali – opet ćorak.
Pokazalo se da biti atrakcija po pivnicama i biti atrakcija na nacionalnoj televiziji nikako nisu iste stvari. Komercijalni uspeh je potpuno izostao i bend se uskoro rasformirao. Čitam kako su se nešto okupljali osamdesetih, pa su se nešto kao opet sakupili 2001. godine, ali nisam našao za shodno da se time bavim. Bend će u mojoj priči ostati važan kao nosilac prve ploče u mojoj fonoteci koju nisam naučio napamet, u rock’n’roll arhivama će ostati zapamćeni od strane malog broja pratilaca engleske pub rock scene kao one trick pony, a svet će nastaviti da se okreće ko god se bude bavio muzikom, politikom, istraživanjem ruda i gubljenjem vremena. 